Позориште

истина, може у одсуству мужа свога примити удварања и ласкаве речи младих ветрогоња, и она може тако слаба, бити, да није кадра употребити никакав начин, да се несносног удварача отресе; има, до душе, и Владана, који могу са својим родитељем онако олако, да не речемо раскалашно, разговарати о својим „абентајрима“, као што Владан у „Варошанима на селу“ чини; нисмо ни ми, додуше, кинеским зидом ограђени и сачувани од онаквих сцена, какве за собом доносе одношаји измеђ мужа и жене с је дне, а удварача и обожаване с друге стране; свега тога, велимо, може и код нас бити; али такви Владани, такве Срикиње још су за сал „тице феникси“, — но куда даље2 (0 апсолутним немогућностима није вајде много говорити, јер окренуо их човек ма на коју страну, стављао човек на, њих веће захтеве, или им што шта и кроз прсте гледао, тек оне остају сватда оно, што збиља и јесу, наиме, ништа друго, ло апсолутне немогућности. По нашем је мнењу примењивање друштвених одношаја једнога народа на други, који са свим друга од природе му засађена својства, друга начела, друге назоре о многоме чему, па уз то и о моралу, има, премештање туђих околности на места, на којих су околности у многом те многом погледу са свим друге природе, претапање људи сасвим хетерогена соја у једно — по нашем је мњењу све то не само просто усиљавање, које је кадро можда само приближно довести до пожелане мете, а кадро богме за собом повући и прекор психолошке неоправданости, него је баш и апсолутна пемогућност. У том нас је мњењу баш учврстио случај са „Варошанима на, селу.“ Прерадилац је са огромном савесношћу, са извесном неком истрајношћу посао свој вршио; човек кад би узео стакло, које стоструко увеличава, те тражио у преради ишта, што прерадилац не би поушао био, да према своме окрене и удеси, увидио би, да тражи по пустињи оазе, Конзеквентност у послу не само да се не може одрећи прерадиоцу, него му се иста шта више по саслузи признати мора, — па ипак резултат лош — није успео. Знак, да у целој ствари о нешто запиње, што се савладати не да, што чини, да је човек у томе послу на длаку подобан Савифу.

Ми рекосмо своје мњење и спасосмо душу своју; очитовасмо, да је посао, кога се прерадилац латио био, апсолутна немогућност, али морадосмо н хитро додати „по нашем мњењу,“ јер прерадилац већ тиме, што је тај посао довршио, противно нашем мњењу мисли, те по томе о правој апсолутној немогућности не би могло бити ни говора; с тога она каутела: „по нашем мнењу.“ Себе ради не би смо марили, макар и најмање њих било у тој ствари с нама једнога назора, али ради природности, пспхолошке оправданости и разумљивости особа, које се на позорницу износе, ради схватљивости сваке, па и најмање околности, ради каузалног нексуса, који у свакој целпни постојати мора, немило би нам било, кад би у тој ствари морали остати „вапијући из пустиње.“

О комаду — све и да нису носиоци улога под старост у Јордан морали загазити, него да су остали права чеда свог правог родитеља — дало би се да богме после достојног признања онога, што је збиља честито и ваљано, рећи и што год, чиме би се замерило и сувише дугом разглабању по акцију саму не баш релевантних ствари, а тиме ненужном ширењу и развлачењу самог заплета, усљед чега

после нагло одмрсивање човека и нехотице подсети на одмрсивање „гордијског чвора“ — дало би се о томе говорити, по пре свега ваљало би саму акцију и сам заплет описати, то пак не можемо, јер се бојимо, да ћемо друге довести у ону пеприлику, у којој смо се сами налазили, гледајући „Варошане на селу“, на име у неприлику, да нам неће хтети и неће моћи веровати, да су у таквој акцији и таквом заплету главне улоге играли: Владан и Српкиња.

Осим прерадиоца још су и наши глумци и глумице узрок, те уз горњу тврдњу о апсолутној немогућности моралосмо надовезати ону каутелу. И они су противног мњења, та како би иначе тако дично своје задатке били могли решити: њих за цело није смела противност ситуадија, са особама, која је усљед новог кретања поникла. Него су том живом и промишљеном игром отворили врата неком питању, које баш силом са срца на језик лети. То питање гласи: шта онда, ако се откаже пијетег и воља задатцима, које треба, ако не више, оно бар исто тако савесно решавати, ако се ти задатци само некако под морање и да се с леђа, скину извршују, шта ћемо онда рећи Да ли да сене може и не зна, или да сенеће да приказује честито и савесно 2

% (Ред позоришних представа за, јануар.) У понедеоник 1. јан. „Милош Обилић“. Трагедија у 5 чинова, 6 певањем, од дра Ј. Суботића. — У четвртак 8. јан. првипут: „Весели двори“. Шаљива игра у 8 чина, написали француски Сарду и Хенекен, за српску позорницу прерадио Бранко М. Јовановић. — У суботу 6. јануара: „Стари бака и његов син хусар“. Поворишна игра у 8 чина, с певањем, од Ј. Сигетије, за српску позорницу прерадили Ј. Ђорђевић и Л. Илић, — У недељу 7. јануара: „Низ бисера“. Позоришна игра у 2 чина, с певањем, од К, Холтаја превео О. Д.К.— У уторак 9. јануара: „Ромео и Јулија“. Трагедија у 5 чинова, од В. Шекспира, с енглеског превео др. Лаза Костић, за српску позорниљу удесио А. Хаџић. — У четвртак 11. јануара први пут: „Драги ујак“. Шала у 4 чина, написао Рудолф Кнајзел, с немачког превео П. Ј. Мостић. — У суботу 18. јануара: „Последње љубавно писмо“, Шаљива игра у 3 чина, написао В Сарду. — У уторак 16. јануара: „Нариска, сиротиња“. Драма у 5 чинова, — У четвртак 18. јануара први пут: ,„Еврдо срце“. Позоришна игра у 1 чину, с немачког превео С. Петровић. да тим: „Гренгоајр“. Позоришна игра у 1 чишу, написао Банвиљ, превео Ј Ђорђевић — У суботу 20. јануара: „Сан и јава“. Историјска, драма у 8 чина, од дра М Јовановића, музика од А. Милчинског. — У недељу 21. јануара с новом поделом улога први пут: „Потурица“. Драма у 4 чина од И. Кукуљевића Сакцинског, — У уторак 28. јаруара по други пут: „Дон Цезар од Базана“. Драмау 5 чинова. — У четвртак 26. јануара: „Ловудска, сиротица“. Драма у 4 чина — У суботу 27. јан. први пут: уПовледња воља«. Шаљива игра у 8 чина, од Косте Ристића — У недељу 28. јануара: „Звонар богородичине цркве“, Драма, у 5 чинова. — У уторак 80. јануара: „Саћурица и шубара“. Позоришна игра у 4 чина, с певањем, од Илије Окрутића. Сремца. — дамена: „Ултимо“, „Париски колотер“, „Доктор Робин“, „Максим Црнојевић“.

Издаје управа српског народног позоришта