Позориште

АААААа ФАЗЕ ЛАДА

штета, што је тако замало трајао. Ах, живот наш | увек трезвено; као Ромео био сам само привидналичи — као што Осијан пева — на сан ловца, | но љубавник; у место да сам Брут, ја сам био што заспи за сунца, а пробуди се усред најжешће | Ракоција. Била ствар, што се представља, из пребуре. Та за што сам волео уметност већма, него | ђашњег столећа, или из нашега доба, играла се што се приличи правоме поштеном комедијашуг | она у дворани или костиму, — то је мени донВећ сам се заситио славе, а занос и бунило | де било са свим све једно. Ја сам увек био онај постало ми је већ досадно. Постао сам скромнији, | исти, једнако сам декламовао и викао сам увек, а душа ми поноснија, а после се и понос пре- | као што ме је Бодакија учио. топио у тугу. Био сам незадовољан сам собом, На скоро сам увидио, да немам ни појма о те сам опет чешће потражио природу и самоћу. | карактерисању. „Љубавнике, јунаке, сплеткаше, У вечерњим часовима спопадали су ме опет снови, | све сам ја то приказивао по једном калупу, а као и пре, и појављивала се опет она стара при- | после је ствар још већма нагрђена и осакаћена виђења, исто онако дивна, исто онако заношљива. | неприродним патосом, без кога нисам могао више Али кад сам се пробудио, осећао сам грдан те- | ни дисати, даље непрестаним кривљењем лица, рет и бол. Суве нису више могле да ми ублаже | а то се светини увек допадало, и најпосле гим-

бола, него су ме чисто палиле, — венци, што | настичким кретањем и извртањем руку и ногу, су ми цватили око главе, чисто су ме понижа- | што је такођер радо гледао неки део публике. вали, — једио ме је жубор потока, старе оне Плакао сам и очајавао. За тим ми је опет си-

стене гледале су кан'да подругљиво на мене, као | нула нада, а сметње и препреке уливале су ми да су са свих страна одјекивале ове речи: „А | нову снагу. Посматрао сам људе, пратио сам пазжзар си ти доиста такав уметник, Давиде, као што | љиво живот, проучавао сам Шекспира. (О, како ~ уображаваш сам себи“ ми је сад све друкчије изгледало него иначе, кад Нестало ми је душевна мира. Позорница ми | су ме кадре биле да задиве и узбуде само по је постала мучионица. Шрезирао сам самог себе, | неке смелије слике, по неке живље ситуадије и што сам био надри-тлумац, мрдио сам публику, |! заплети у комаду. Сад сам осећао ону величашто је таква будала. ствену поезију, што лежи у страстима, ону моћУсред најбурнијег аплауза осећао сам, да би | ну силу, што лежи у карактерима, па ми је чиме песник, да је ту, отерао с позорнице, а оце- | сто пукло пред очима, те сам сазнао шта управо њивач да би ми морао довикнути: „Иди ти, | значи „драматска уметност.“ Али ипак нисам још синко, на њиву, па ради, жао ми те је, одлави!“ | никако могао да дам својим идејама одређену Сваким даном сам по нешто искусио на себи, | форму. Изгледао сам као оно човек, који је обасваки дан ми је донео нових јада. Кад сам на | мрљо, па види, чује и зна шта се збива, али није пример приказивао пијана човека, било ми је тело ! кадар да макне ни једним својим удом. (Наставиће се)

=> Ба =

листићи

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ | (Јован) и Максимовићкине (Ана) вештачке игре кварио ци-

(„Низ бисера“. Позоришна игра у 2 чина, с певањем, нички смеј са галерије, а по гдешто, на жалост, и из пар-

од К. Холтаја, превео С. Д. К.) тера. Ружић је формално жртвовао свој дивни дар улови

У недељу 7. јануара изишла је ова позоришна игра по- | својој, јер жали бог толико труда на таку улогу. Макси-

ново — надамо се зар последњи пут овде — на позорницу | мовићка се лепо трудила, да у првом делу даде што бујнашу. „Низ бисера“ спада у ону врсту игара, која се | нија израза својим осећајима. Што јој то није пошло са својом дирљивошћу данас већ преживила — и могла би се | свим за руком у сваком моменту, није за цело до њене без велике штете метнути с поштовањем ад асфа. Она је, | воље, но пре до недостатка средстава, с којима она, по

од како је нашег позоришта, чинила своје, те би крајње вре- | природи својој, не располаже за таке изливе. Ту је мести-

| _ мебило, да се са „њиње отпуштајеши“ повуче у заслужени | мице изостала иза. Сајевићке, коју смо лане гледали у тој | мир. После опаке репризе, као што је ономадашња, пову- | улози; али ју је далеко падмашила њежним изразом патње кла би се с чашћу, јер су приказивачи уложили доиста | у другом чину, коју нам је доиста лено приказала. И осталп диван труд и необичну вештину у свој неблагодарни посао. | приказивачи, на име: Рајковић (Бори), Лукић (Карло), Јеца,

н

Штета, што је најлешше и најдирљивије моменте Ружићеље | Поповићева (Марта), Љ. дорнћева (Јела) и Добривовић о

И 2