Позориште

—

САО ~ А

нац) чинили су своје како ваља. Не разумемо за што Марковић (спахија) онако багателише своју, ма и малену, улогу. "Гога не сме бити никада, да не речемо што опорије. Свака је песма отпевана складно и с осећајем, те је чисто налазила одјека у публици, за коју смо се више пута бојали да и сама гласно не забруји: „У жарку Африку !“

Јеф. Пр.

НноОооРИШТЕ

% (Народно повориште у Београду.) Репертоар за прву половину месеца јануара 1879. год. Понедељник 1. језуита и његов питомац“, шаљива игра у 4 чина, од Шрајбера. Превео А. М. — Четвртак 4. „Цврчак у мравињаку“, шаљива игра у 1 чину, од Легувеа и Лабиша. Прерадио Бранко М. Јовановић (нов комад). — „У Петак“, шаљива игра у једном чину, написао Сигмунд Шлезингер. (0 немачког превео М. С.—- „Честитам“, лакрдија у једном

чину, с певањем, од К. Трифковића. — Субота 6. „Алпински цар“, чаробна игра с певањем, у три чина, од Рајмунда. Превео О. Д. П. — Недеља 7. „Потурица“, драма, у 4 раздела, од Ив. Кукуљевића Сакцинског. — Среда 10. „Чаша воде“, драма у 5 раздела, од Е. Скриба. Превео Вл. Вежић. — Петак 12. и недеља 14. „Лаворика и просјачки штапе, драма у три чина и потоњом игром, од Холтаја

Превео П. Ј. Мостић (нов комад).

% (Народно позориште у Загребу. На загребачкој позорници лепо је успела нова шаљива игра „Очи љубави,“ О том комаду пишу из Загреба: Приповеда, се, да је Вилхелмина пл. Хилерн написала шаљиву игру „Очи љубави“, ла оправда своју љубав за некога члана немачке поларне експедиције, којега је природа одарила добрим срцем и великим умом, ал с мало красоте. Има ил нема што год истине на тој причи, свакако јој хвала, да је написала ту лепу и презабавну комедију, којој, до душе, може се приговорити, да има премало чина, ал је за то ванредним богатством духа, срца и досетке писана, да слушатељу не да питати за сплетку и компликован чин. Гроф пл. (|| Штајнбах, генерал у миру, па добричина, има ћерку Приску, необично одарену девојку, која је свој дар на добро употребила, читајући и изображавајући се неуморно делима великих списатеља. У својим естетичним расматрањима пристаје уз назоре тако зване класичне естетике, те тражи лепоту у форми, а не у садржају. Што није облине производи у њеном срцу, макар још толи племенито било, естетичнога умиљења. С тога она љуби младога часника, грофа Маролија, Апољона телом, ал духом по све обична човека. СО њом живи у очевој кући нећакиња, јој контеса Фридрика, шестнаестогодишње невино девојче, без установљених назора, без искуства у строге науке, тек јој је добро срде и живахан дух. У то посети грофа Штајнбаха његов пријатељ гроф Бртунек пл. (!) Харденхајм, Одисеус поларнога мора. Он је наиме путовао с немачком поларном експедицијом, те се сада повратио са опасног пута као човек много искусан и учен. Посветив своје најлешше године знаности, остарио је за рана од ње, па је и занемарио спољашност и кавалирске манире. У кратко — он је спољашношћу прилично ружан, а најружнијему стоји велика обрада. Кад ступи у штајнбахову кућу, свако жели од њега чути само згоде и незгоде његовог пута, ал'

ком лепо,

иначе га девојке једва опажају. Поразговори се са мудро. Приском и чује какових је она. назора. Он хоће да те назоре обрати по својим естетичним назорима, које гради исвеључиво на лепом садржају, а форми не даје никакве цене. Примере наводи из Шекспировог „Сна летне ноћи“, призор између Титаније и Бодена, ком је злобни Лук створио магарећу главу, па га ипак Титанија љуби. Џриска то држи пасквилом на љубав, те пориче томе призору естетичку цену. Најпосле се разигра ружни Одисеус дотле, да понуди класичној Приски окладу, у сљед које се обвезује, да ће се она заљубити у њега, Приска се смеје том, па, се и мало увреди; ал на послетку ипак признаје, да је Брунек инсересантан човек. На што се Брунек обвезао, то је и брзо постигао. Његово знање, велик ум, племенито срце, тешке патње за знаност очараше на брзо Приску, и она заборавља брунекову спољашност и поштујесамо његове врлине. Но ево колизије! Лепом Маролију обећала је — премда не по све сигурно — своју руку, а сад вили, да јетај лепи Маролија само леп суд с обичним садржајем, а откад је упознала Брунека, научила је више денити садржај — јер и сама има много садржаја — него ли форму. Док се она тако колеба, нашли се они, који екупа спадају, на име, Фридрика и Маролија. Тај окретај тумачи најлепше гетов роман „Ууаћуегууалањасћа бен“.

Премда је Маролија заволео Фридрику, а Приску Ра ипак немају снаге да развргну свој пређашњи савез. Приску приморавају свакојаки обзири, да по свене откаже своје руке Маролију, а Маролија је опеттоли слаб пред њом и њезином да је сав очаран, чим га наговори. Ат Брунек се досети, како треба разрешити тај чвор. Он наговори Маролија, да се тобож свади с њим пред Приском, за тим да се позову на двобој, из којег Маролија излази рањен, ал само привидно. давој наружиће му лице, па да се онда види, хоће ли га итада Приска или не. Тако се и збуде, ал копље згоди обратно. Видећи Приска Маролија наружена, мисли, да га тек сада занемарити не сме, по што га је као лепот волела. Мала Фридрика је с тога несретна, ал поружнелога Маролија још више воли. Напокон скине Маролија, развој. Фридрика пресретна. Брунек хоће да одлази, јер види, да се прискина љубав опет натнула Маролију, но када она, дознаје, да је маролијева рана само привидна, признаје Брунеку — да је окладу добио. Љубав је слепа !

Приску је приказивала гђа Ружићка-СОтроцијева Не знамо би ли јој могла која улота боље пристајати. Приска није салонска. дама, она је нешто више. Она је канда комбинација строго-драмске јунакиње и модерне девојке. Тако ју је и тђа Ружићка и схватила Гђца Краљева нашла је у Фридрици свој елеменат, у којем је она толи мила, дражесна и досетљива, као шева у зраку, ил рибица у мору Г. Мандровић имао је извести тешку улогу, имао је приказивати строга учењака, па тако, да се може у красна младића заљубљена девојка у њ заљубити. Г. Мандровић приказивао је Брунека вапредно лепо. Г. Фијану пошао је Маролија врло глатко 3 руком Пре свега погодио је г. Фијан лаки тон, којим Маролија зборити има, а за тим је у призорима са Фридриком своју игру тако удесио према, игри гђце Краљеве, као да је посебну студију томе посветио. Г Милан играо је доброћуднога Штајнбаха мајсторски.

мудрошћу,

Издаје управа српског народног позоришта,