Позориште

| |

С ТОДИНА 11,2

| И

ако

пол У ЊШОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 21. ЈАНУАРА 1879. „~~~.

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази сватда о дану сваке представе на по табака.

Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата,

се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

СТАРИ ГЛУМАЦ.

(Наставак. )

Управитељка пристала је радо на то. Муж јој се томе радовао још већма, него ја.

„Ала је то племенит човек!“ — мислио сам у себи.

Друштво ово, у коме смо сада били чланови, било је једно од најбољих у Угарској. Овде сам био много задовољнији него пре. Годило ми јеи то, што је ово велика варош, што су људи мало имућнији, него по другим местима. Студовао сам, учио сам с новом вољом и одушевљењем, а играо сам са знатним успехом. Звезда славе просула је на мене зраке своје светлости. Моји такмаци једили су се. Публика ми је ташшала, критичари су ми одобравали, а и сам сам био собом задовољан.

Нисам заборавио ни на Корнилију, а љубио сам је непрекидно страсно. Она је учила марЉиво своје улоге, успевала је и напредовала лепо, те се чинило, да свој живот посвећује само уметности. Радовао сам се, што сам се преварио у свом очекивању, а радовао сам се још више, кад се после ванредног успеха, што га је први пут постигла, није нимало променила у свом понашаљу. Чекајте ви сујетне, завидљиве, лакоумне женске, баханткиње талијине ! Ја ћу вам на скоро показати, шта је то уметница, и каква треба да је уметница! Ви сте оскврнили то име, што су га сами богови осветили. Још за мало, па ће се засјати светлост тога имена са чела. корнилијина. 0, Корнилијо, света свећенице у храму талијином, млађахна невесто небеске уметности !

Цела се публика заљубила у Корнилију. Почев од гимназиста, па чак до госпоцких кругова, сва су се срца узбунила. Понудише јој се силне посете, стизаше јој силна писма! Посете није хтела примати, али писма није била кадра да,

| |

одбије, него ме је лепо замолила, да их бар прочитам. Али су је и занимала та писма. Ха, ха, ха! Неки ђаци писали су јој песме, које су где год украли од каквог песника; неки су јој опет изјављивали љубав, и то изразима, које су повадили из каквог романа. Један трговац, пишући ужасним правописом, молио је понизно, да му не вамери, што је тако слободан, да јој понуди своје најлепше „штофове.“ Писма су била готово сва ишарана и насликаним цветићима украшена. Официри пак писали су јој на финој мирисавој сатинисаној хартији, у наоколо златом опточеној; у њима су биле све биране речи, двосмислени изрази, а дотични су изрицали у њима жељу, да би волели да се лично познаду са слављеном уметницом. Било је ту и брошева, гривана и других ствари, истина са. безименим писмом, али је доносилац увек смео казати име даривача, наравно под условом, да се држи „у тајности.“ Смејали смо се често по читаве сахате. За тим смо читали писма, што су мени дошла, јер и у мене су се многе женске заљубиле, а међу њима била је и по нека грофица. Оне су цениле

| јако моју честитост и стидљиво понашање. Али

ја сам љубио само моју Корнилију. Како у њеној собици, тако и на даскама, што значе свет, била ми је она једина љубавца. На позорници смо само наставили призоре, што смо их прекидали у милој нам собици. (, љубави, ти си сушта уметност! (О, луди дани моје мртве младости !

Од неког се доба Корнилија са свим изменила. У своме заносу приметио сам ја то, на жалост, већ касно. Испрва нисам хтео чисто да верујем, па онда сам опет веровао више, него што је било у целој ствари.

Било јој је дуго време. Кад је женској дуго време, кад јој је све досадно, већ је