Позориште

_____ У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 28. ЈАНУАРА

1879. (~

+ ГОДИНА У

ПАШЕ,

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излази сватда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

ОТАРИ ГЛУМАП.

(Наставак. )

Заман сам је молио и преклињао, да се окане глумљења. Одговарала ми је својим успесима, и венцима, а умиривала ме пољупцима. Готово сам и сам мислио, да се варам. Можда се варам, што сам близу ње на позорници. Можда ће ми њена игра из далека изгледати лешпа, јер су и грубо намазане декорације из далека лешше, него из олиза.

Једног вечера одем међу гледаоце, да сео томе осведочим. Нисам могао дочекати ни евршетак представе, изјурио сам на поље. Сад сам је видио пред собом у свој наготи, ту сујетну намитушу, ту комедијашицу! Одело јој, говор, кретање, све је било удешено, да се допадне као жена. Мало је она пазила на суделаче, него се осмехивала и очима разговарала са мушкарцима у партеру, а окренула се ложама, кад је говорила најстраснија места из своје улоге. Мо-

жда није ни знала, шта приказује, можда и није

то била њена улога, што је говорила.

Од наивног, безазленог девојчета, што је требала да представља, начинила је жену намитушу, која износи своје дражи на пазар, — приказивала је можда саму себе, (), срамоте!

Многи су већ били увидили њену погрешну игру, па су је почели звиждати, али је већина ипак остала заслепљена, те је ударила у бурно пљескање. И она је тада још с већим поносом наставила своју неприродну, погрешну игру.

Хтео сам да је код куће дочекам, те сам 0тишао у њен стан, па сам се онако уморан по-

садио на диван. О мала, бела собице, о књиге,

мирисно цвеће, па ви лаке завесе, и ти бела постељо; реците ми тајне корнилијине, причајте ми шта ради, шта мисли, шта ли снева2г Уздисао сам, па сам мотрио на све стране по себи. Све сам преметао преко руку, свуд сам загледао, превртао сам књиге и хаљине, преврнуо сам свако

парче по ормановима. Нисам нашао ничег, што би ми поткрепљивало сумњу.

„Проклета лажи!“ — викнем у своме гњеву. Та познавао сам ту свако парченце, сваку трачицу. Од љутине, узбуђености, а и стида ударише ми суве, те се бацим на њену постељу.

У соби је била велика тишина. Само су се завесе минале, ројте на њима лелујале су амом тамо, а лампа на столу светлуцала је од тихог поветарца. На моје сузне очи спустио се мек санак, што ублажује тугу, а уморну душу обузео ми је сав чар њеног невестинеког стана. Облик сујетне, кокетне комедијашице истопио ми се пред очима. Чинило ми се, да ми невина, дивна Корнилија лебди пред-а-мном у ваздуху. Чинило ми се као да сам заручник, па очекујем евоју невесту. Расплетена коса њезина просу ми се се по челу, на ланитима својим осетих мирисав дах, а на прсима таласаше ми се меке груди. Душа ми се топила од уздаха и миља. Пробудпо сам се у вељој радости.

Кад сам отворио очи, осетио сам корнилијину

| руку У мојој коси; а њен пољуб на моме челу.

„0, за што си зборила тада, за што си ми показивала твоје венце За што ниси остала оно дивотно, невино девојче, како сам га себи замишљаог За што ме вазда сећаш на то, да си глумица, која је данас залудила целу публику“ За што ниси ћутала, па ме тако загрлила, те бих бар још за мало веровао у тебе“

Скочио сам раздражено, па сам јој венце згазио ногама.

„Ти си сујетна жена, намигуша, комедијашица! Ти волиш бурно пљескање, али не волиш уметност! Ти и не знаш шта је љубав, ти само чезнеш за уживањем. О слаба девојко, свирепа жено, ти ћеш

упроластити себе, а и мене!“ (Наставиће се.)