Позориште

„Е онда се не може то примити ни за, увреду, | него може највише дозвати слугу, па ти пока- |

зати врата. Такав је закон за увређену част, или | ако ти се боље допада, таква је предрасуда от-

меног, племенитог света. Па онда, и да си племић, ти си још и глумац, а код нас је глумад — даврдијаш, комедија. То је доста жалосно,

али је доиста. тако !“

(Наставиће се.)

пару пор равне --------- =

КЕНЕСОТО РЕСИ,

| својство и особина, и боља и лоша страна васцелога на-

: (Свршет

Ко би могао да опише прелазе, помешане осећаје, борбу радости са тугом, што нас све тако потреса кад их износи Роси. Једно му око плаче, а друго се смеје. Сад је Роси тужан, чисто би да свисне од туге, — док си тренуо, одваја се са усана му смех, па се тако слатко смеје, као да му је какав тешки камен пао са срна.

Росијев „Корадо“ је ремек глумачке технике, почевши од маске, па до последњег призора, у коме описује смрт, којом умире уцвељено срце мужа и оца.

„ба оте стуЏе“ је којештта од комада и вреди само у рукама таког анатома људских осећаја, као што је то Роси.

„Корадо“ ровијев умире друкчије него „Отело“ му. Ми држимо, да Росији у нриказивању смрти управо и нема пара. „Корада“ —- херкула телом — "чисто нестаје под теретом тужнота искуства, да су та љуба и дете проклели, да је са крвава злочина, са робије од петнаест година, за увек искључен из друштва, да за њега нема | виша среће у породици. Тело је клонуло, глас му је дотао потмуо, очи му се преврћу, образ | му је све то тамнији. „Корадо“ се хвата за прса, | срце му бије грчевито, осећа, да му је смрт | близу. Када ћерка, и не слутећи да је то отад |

ши евро ти

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Саћурица и шубара“. Шаљива игра у 4 чина, с певањем, из живота покојне пришке слепачке академије, од Илије Округића Сремца.) Приказана у уторак 80. јан. о.т.

Књижевност наша, и српска и хрватска, не може се баш похвалити изобиљем таквих глума, у којима је предмет приказа карактера из нашег народног, сеоског живота. Код сваког народа, а особито код нашег, заузима тежачки (паорски) сталеж најзамашнији положај, не само по множини, већ и по важности својој. Он живи најудаљеније од додира са туђим установама, најочуваније од уплива страна елемента — у њему се и мораде најживље очувати и

%

ак.) езин, отури робијаша од себе, сената му малакше,

колена му клецну, ноге му чисто клону, и то херкулско тело груне о тле, наговешћујући, да је смрт близу. Поплашена ћерка диже га, њезином помоћу мучно се исправља, али га ноге не држе више, клоне на столицу. ћерка се моли богу за њега. То му улије нову снагу. Мучно се подигне, стане више кћери, која клечи, нагиње се, блажен, да тихо пољуби своје мило дете по коси. После тога клоне опет на столицу, слабим гласом одаје само детету тајну, да је она, коју му ћерка воли као своју помајку — њезина права, мати. Уесхићена кћи грли захвално несретнога роба и са овог првог загрљаја љубљенога детета добија он, отац на умору, нову снагу. У тој чистој срећи својој прашта се са животом.

зена и пријатељ похитали су Кораду, да га виде. Дижући још руку, да благослови ту нову свеву, издише он у наручу пријатеља и жене. ћерка лечи пред њиме, последње блаженетво засија му у очима, понда му се очи гасе, последњи уздах одваја се грчевито из измучених груди тело клоне кзо да је од олова.

Урнебесно клицање наградило је Росија за овај приказ, којим се опростио од пештанске публике.

рода. Тога ради и треба да му је рад и уживање главан предмет његових песника. Али то, на жалост, није; тек по тдекоји му се син појави, да, било у песми, причи или глуми, изнесе на видело по гдекоју прту, по гдекоји живљи дотађај из толи бујна му жевота.

Међу песницима, који се скоро само баве народним | уживањем и народном бедом, заузима врло важно, тако рећи најважније место: Илија Округић Сремац, католички парох у Варадину. До сад је написао четири глуме, у којима је верно нацртао живот народа нашег, и српске и хрватске му половине, Међ тим глумама је, без икакве сумње, најодличнија и најсавршенија „Сађурица и шубара“,

Наје нужно, да се дубље упустамо у причу њену. Она,

~ па