Позориште

је прошла кров сав народ наш, њоме се учио, у њојзи је уживао и тежак и занатлија, и трговац и званичник, и стар и млад, и мушко и женско. Природни карактери, типови, здрава шала, народне изреке -— све је то од велика уплива, на нас. А да је „Саћурица и шубара“ заиста таква, глума, која неће никад нестати са репертоара нашег, види се по одзиву од стране публике. Мскрено признати морамо, да, нам се срце замграло од радости, тледећи, како је наш народ у уторак журно хитао у позориште, да види себемн на позорници. То је најбољи знак вредности „Саћурице и шубаре“, кад иде у позориште онај, о коме је разговор. Писац може, смешећи се, слећи раменима, кад чује ову или ону примедбу — народ, што га је нацртао, показује му делом, да ће му „Саћурица и шубара“ живити на позорниди, докле год устраје и самог народа.

Тако су и схватили глумци наши свој задатак. Слепца Пантелију приказао је Ружић тако ваљано, да — ми занста немамо речи, да му признамо одличну му приказу. ИМ Лукић, као слепац Арсеније, беше добар, те нам потврђиваше пресуду о њему: треба труда. Хусар Мита беше у рукама Марковића, дакле у добрим. Солта Гуљић спада међ боље улоте Ворића. Живасти брица Пурић, у приказу Добриновићевом, беше ориђинал од главе до пете. Гђца Л Хапџтићева, чији мио орган имадосмо прилике чути, задовољила нас и игром и појавом својом. Рајчевићу (ђурићу) дали бисмо савет, да своје улоге добро научи; од њега може временом бити честит глумац, — али олмах од тренутка, кад се први пуг ступи на позорницу, није нико био уметник. Највећа је штета за сваког почетника, који држи, да је и глумаш, кад је већ на позорници. О тога се и догађа, да се забатали у учењу своје улоге, у мотрењу на кретање и нагласак. Да је О. Рајковић од хусарског стражмештера створио ваљан тип, није нужно ваљда ни да споме-

немо. ке јр;

- РОВОВИ НЕ КЕ.

# (Јосиф Бунић) Наш скромни Бунић, до преклане члан наше позоришне дружине, који је као стројилац на нашој ведрио и облачио, слави се сада по туђем свету као „мимичар и приказивач мајмупских улога,“ а с уметничким именом Џон Џексн (Јоћт Јакжоћи). Бунић, видећи, да нема код нас поља за, његов дар, отиде најпре у Беч, где после дуге муке и невоље једва на једвине јаде добије дозволу, да игра мајмунске улоге. Ту улари Бунић темељ свом напретку. Одмах га прими неки позоришни подузимач за неко немачко позорино друштво, те с њиме пропутује он по Аустрији, Нруској, Баварској, Саксонској, Елсаској п Лотаринђији. Свуд се туда тако допадне, да га стану особито одликовати. Сад га друкче и не зову, него „славним и чувеним приказивачем мајмунских улога,“ Ма да је сјајно наплаћен и лепо одликован, ипак није задовољан, јер та жеља вуче кући, на свој завичај, чезне за својам пријатељима овде.

(О његовом раду као мајмуна у туђем свету пише „дастави“ њен дописник из Костанца ово: „Ала сам се обрадовао, кад сам овде, у туђем свету, нашао старог познаника. — нашег „првог српско-хрватског мађичара н мајмуна.“ По што се поздрависмо и својски поразговарасмо, стаде ми

позорници грмио,

| Бунић причати, чим се бави и што га је овамо довело. И~ споведио ми је и то, како је мучно и опасно приказивање мајмунских улога, па ми онда рече:

„У Вирпбургу сам у комаду „дДоми, американски мајмун“ пао на позорницу са 2 и по хвата високе стене, те сам се јако овледио; јер у том комаду морам с једне стене на другу преко целе позорнице с дететом скочити. Том приликом пао сам с дететом; њему није било ништа, јер ми је остало у рукама, али ја сам се обнезнанио, тако, да, сам једва после 10 минута дошао к себи Угрувао сам главу, угњечио груди, одерао колена и лактове. Чим сам се освестио, морао сам наставити представу, па одмах за тим путовати у Ансбах, те тамо опет представљати. То је била најжалоснија и најтежа представа у мом животу. Публика је ташпала и смејала се, а није знала какве болове трпим, и да ми сузе теку низ лице. До душе уживам поштовање и славу на све стране, али је тежак и мучан мој посао. Ко не верује, нека покуша, па нека само два минута трчи четвороношке, па ће се уверпти; а ја морам на свакој представи са великом брзином по 2 сах.датрчим и да се верем. Пуг славе, па ма и мајмунске, обично је трњем обасут.“ Толико ми је причао г. Бунић, односно Џон Џексн о свом животу и о своме „мимичко-мајмунском“ уметничком делању.

Био сам и на представи једној, на којој је играо г. Бунић у лакрдији „Мајмун и младожења“ од Нестроја Приказао је доиста дивно мајмуна „Мамока“ и очарао је публику својом природном игром, тако, да татшању и изазивању није било краја. И маска, и вретање и цео изглед му тако вара, да човек мисли да види правог чимпанза, Овдашње и све оближње новине изражавају се о њему врло повољно. Тако н. и. „Констанцер Татеблат“ пише: „Приказ џексоновог Марнизета био је са свим изврстан и публика, је приказивача одликовала честим и живахним изазивањем и одобравањем. Позивамо све пријатеље хумора, да дођу у позориште, па да се науживају представом тога чувеног приказивача мојмунских улога“.

За њега се пишу засебни позоришни комади, који се особито допадају. Читао сам иу „Штутгартер Цајтунгу“ и „Улмер 'Татблату“ веома похвалне критике о њему. Особито се долао у позоришној итри: „Немак и његов мајмун“.

МИ тако се наш скромни Бунић слави по туђем свету Кеља му је само, да и нашем свету покаже своју мајмупско-уметничку вештину.“

Бунић се сада находи у Пфорцхајму у Баденској. У последњем свом писму, што га је писао једном свом тријатељу, иште, да му се пошљу српски листови, јер их по Немачкој нема. ЈЕво како вели у том писму: „Већ сам се веома зажелео читати српских новина, кад већ, на жалост, немам с киме да се српски разговарам. Много ми је стало до тога, да дознам, шта се догађа међ милим српским народом. Овде су ме, истина, покрстили, али ми срца локрстити не ће, док ми је на раменима ове моје мајмунске главе,“

Као што видимо, наш Бунић постао је филозофом, па исмева самог себе. Ми му желимо од свег срца сваку срећу и напредак; а кад се насити славе у туђем свету, нека слободно дође овамо међу своје старе пријатеље, који ће га дочекати раширеним рукама.

Издаје управа српског народног позоришта.