Позориште

ПИ

АдАдА, ВВ даљљле

шој радозналости беше позамашна, дова јаког поверења у снагу наших глумаца, које нас збиља и није омануло, те нас казнило, доказавши нам, да дадосмо за, тај пар владу над собом неоснованом песимизму. Радозналост у првој линији — на име ишчекивање Џене гђе Максимовићке — беше у нас већ јача, али томе опет није био крив никакав песимизам, него једна врло пријатна успомена, која је у нама оживила усљед гласа, да ће се давати „Ловудска сиротица“.

Успомена та однеће нас за једно четири године натраг. Беше то велике недеље године 1876. у умилном Пензијонопољу, у дизној престоници војводине Штајарске, у Грацу. По угловима на улицама јављају широки плакати, да ће на варошком позоришту као гост боравити призната глумица са бечког дворског позоришта, а новине доносе вест, да ће се публици градачкој приказати као „Цврчак“, да ће симпатију и признање публике гледати да стече и одржи као „Ловудска сиротица“, а да ће се одпублике опростити у три мање улоге. Та призната глумица не беше нико други, до наша земљакиња, Марија, или (како се у туђини — коме и чему за љубавг — покрсти) Ирма Јеленска, која је своје ускршње ферије те године на то била употребила, да бане мало у Градац, те да пред градачком публиком, за коју се не вели лажно, да уметност матерински грли, оправда глас о својим способностима, о своме необичном дару. „Цврчка“ је већ одужила, а публику њиме себи задужила, ал ето је другог вечера као „Џене“. Завеса, се дигла, на позорници за подобру паузу нигде „живе душе“, — живе, велим, јер живописац не могаше у слику ујака Рида уданути живу душу, — пауза та нешто се отегла, али ће се надокнадити; она само беше магнет, који привуче пажњу свију. У тај мах се из кута једног промоли бледолика глава. Из те главе пар суморних очију бојажљивим, но хитрим и нестрпељивим погледом пређе преко позорнице. Из погледа нестаде на мах бојазни, она уступи место свечаној мирноћи — очи се увериле, да је овде „ваздух чист“. Да тили час се указа и носилица бледолике главе; лаким кораком пође к салику, застаде. У очима се опет указа онај израз бојазни и стрепње. Опет очи прелетише преко собе, опет се у њих усели свечана мирноћа, која их сада привеза за салик У свечану мирноћу помеша се и израз задовољства, да, усхићења: јадно, тоњено сироче одануло је; дошло је до салика, клекло је пред-а-њ, те је, на њему насликаном негда храниоцу и браниоцу свом, у заносу, па ипак мирно, отворило раскрвављено срце своје, ојађену душу своју. Па како се то сироче јадало! Сињи су га терети тиштали, муке, што их је трпило од својих гонилаца, беху превелике. Да се достојно на њих потужи, морало би сироче на мучиоце своје наваљатн читав брег прекора, тужбе и роптања. Но то би значило, покојном добром „ујаку Риду“ горчити покој душе, кад би му се баш тај дан изрекло, шта му љубимче пати. Сироче је за тај пар запоставило своје јаде, те га је понајвећма ТИштала у тај мах увреда, коју његови мучиоци нанеше ујакРидовој души, забашујући успомену на њега и не поштујући свечаног му дана. Речима, што их Бирх-Пфајферка Џени у уста. меће, дала је Јеленска свом појавом својом, сваким гестом, а нарочито оним речитим изразом у очима, томе јасном огледалу душе, правог значаја, да, увећала је вредност њихову. Па очи су и на даље у својој важној функ-

цији остале, Како су радосно засветлиле, кад је сироче дошло до душевне ране, коју је дуготрајном душевном глађу морало искупити, како ли су речито исказале бол, што му се та рана при првом залотају оте, а како ли тек знадоше те очи, у којих до сад само беше бојазни, стрепње, мирноће, бола, засевнути необичним жаром, како отворише сву унутарњост сирочета, те показаше, да ни најизабраније тортуре, којима су Ридови сироче трактирали, не беху кадре у сирочета избрисати понос и уверење у своја човечанска права — као да је само тим очима ово сироче знало се одбранити, да га разуздано Ридовичино мезимче не злостави. Па тако је то конзеквентно даље ишло, док није кулминадију своју достигло у призору, где сироче, ло што се са резигнацијом предало Блекхорсту, са себе скида љаге, што их је Ридовица на њ набацила. Најпре мирно и озбиљно правдање саме себе, за тим излив увређене душе, погаженог поноса, па најпосле онај опроштај, каквим се само тако тоњено сироче праштати може од оне, која га је иза толике мржње и гоњења последњим чином својим уништити желила, све то беше у Јеленске ћот5 де сопсоцта. У том монологу — који својом дуготрајпошћу и садржајем показује, да је фабрикат „ефектхашерке“ Бирх-Пфајферке — низале су се код овог сирочета речи неданимице, те су расле под упливом храматске снаге женијалне репрезентанткиње. Почетак том монологу беше тихо, мирно ромињање кише, а свршетак бујица, која се као поплава излила на грешну вероломницу. Још један уздах из дубине душе, који као да скиде сињи терет са сирочета, још један речити поглед, пун блаженства, који доказа, да је разглашени ловудски завод за ово сироче елдорадо спрам досадањег пребивалишта — још то, па сирочета са позорнице нестаде, али тако, како ће се још по неколико пута узастопце вратити; јер је бујица са. позорнице изазвала и бујицу у гледалишту. (Свршиће се.)

х% (Љубица Зорићева.) (6 тугом у срцу бележимо, да се и опет умалио број нашег и онако сувише маленог позоришног женског подмлатка. Љубица дорићева, та даровита млада глумица, удала се ономадне за овдашњег младог и вредног трговца г. Кузмана Дабижића. Удадбом својом престала је уједно бити свећеница у храму талијином на жалост свију позоришних пријатеља, који су се од ње многоме надали. Рођена тако рећи на даскама, што свет значе, била је на позорници са свим као да је код своје куће. То јој је припомогло, да је могла из дана у дан лепо напредовати у глумачкој вештини. Да је остала и даље у нашем позоришту, стекли бисмо у њој вешту глумицу, нарочито за живе и несташне улоге, за које је и велика дара и јаке воље имала. Осим других врлина, потребних

за глумачку уметност, имала је и добар глас, чист сопран, ла је умела и лепо певати Тај губитак не ћемо моћи тако лако накнадитњ Ми јој од срца желимо, да,

јој на новој стази живота цветају саме руже, па нам је само то жао, што изненадна удадба њезина није допустила, да јој управа да прилике, да у којој улози својој изађе на позорницу, па да се опрости од овдашње публике, која се њеном очевидном напредовању раловала,

увек искрено

Издаје управа српског народног позоришта.