Позориште

= 108

јуна 1778. књижара завода, у коме се одрањивала сирочад, добила од Брауншвајгске владе заповест, да ништа више од Лесинга не прими и не: штампа, осим ако не би рукопис најпре послан био кнежевском министарству и од овога, препоручен био.

Лесинг баш није много марио, што се нови „Фрагменат“ конфискује, али му није могло бити свеједно, што хтедоше и његове рођене списе да конфискују. За то пише своме брату Карлу јула 1878: „Са тиме се још једнако бочим, а тврдо сам наумио пустити, да ствар до крајњости дође и пре ћу захвалити на звању, но што ћу се подврћи томе понижењу.“

Лесингу је концем године 1777. И почетком године 1778. задала судба грозне ударе, који му уништише кратку очинску радост и кратку брачну срећу. Па и теолошке препирке, ма да је у њ још било воље за борбу, која му је сву душу испуњавала, мора да су му већ омрзле биле, баш е тога, што је у тој ствари поштеније мислио, него ико други. По свему томе, што је у

ће делом из несносних, делом из сурових дотицаја, са вањским светом тражити прибежишта у песничкој радњи. Ту је одсудио његов уговор са владом Брауншвајгском. Августа 1778. пише он своме брату о томе: да би се у тој ствари на све могао спремити, треба му новада, па тако је прошле ноћи нешто смислио. Још „пре много година“ начинио је скицу за једну глуму, којој ће садржај имати као неку аналогију са његовим садашњим препиркама. Упућује при том свога, брата на трећу новелу у Бокачијевом „Декамерону“; „он је,“ вели, у њој изнашао „неку интересантну епизоду“; своме брату уједно шиље и објаву своје глуме, да би овај могао скупљати на њу претплатнике. |

Чисто човека заболи, кад види, како је потајна новчана нужда поноснога Лесинга натерала, да на врат на нос еврши свој спев, и како је после, кад му је посредовањем братовљевим

год његовог неког штовача, не баш имућног тр-

товца Чивутина Веселија, узајмљена била свота новца, непрестано морила брига, е претилата

задње време доживио био, могло се мислити, да | можда не ће моћи покрити тај његов дуг. (Наставиће се.)

парна рфа--—

ЉИСтТИЋ

3" НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Дипломата старе школе“. Шаљива игра у три

чина, написао Хуго Милер, превео Бранко Мушипки), Приказана у четвртак 8. фебруара о. г.

Та шаљива игра спада већма у струку конверзационих глума, којима је смер, да изнесе пред публику вачин и облик животарења тако званих виших кругова. Као свуда, има и у тим круговима људи, врло различитог умног и моралног квалитета. У старијем грофу Бланкенфелду пмамо прототин створа, који је дошао до политичног и социјалног значаја само с тога, што је гроф; иначе му све врлине увупно не притежу главан порок — шмовкљанство. Синовац његов, гроф Емил, нема амбиције, да светли као незнатан дипломатски сотапаа уоуасецг лилипутанске немачке државице које; он тражи, да проводи дане у сретном брачном животу са лепом женицом својом, Елеонором. Али зао удес, у облику љубоморе, т. ј. неспоразума, стаде им мутити нећ зору брака им. Они би за цело и остали у том пеугодном стању, да се није појавила оштроумна удовица Штраловица, која, прошавши скоро кроз све фазе дворског живота, напђе, где је чвор. Она га не прекиде, она га расплетв једини моменат целе глуме, који нам се не свиди са свим, јер се догоди одвећ нагло, после толиких брачних сцена. Истина, услов помирења постоји од зачетка већ, јер се љубе млади пар људи, али би расплет требао бити бару

сразмеру са дуготрајним заплетом. Као прави атенат целе афере, који у својој руци држи бар један крак замршена конца, стоји нам собар Јован, држећи своју“гослоду на невидљиви начин у својој власти — прототип пединтерски у отменим кућама.

Улоге беху у својским рукама. Прилично ограниченог грофа Бланкенфелда, са својим стереотипним „сад ми је све јаспо“ и „ја сам дипломата од старе школе“ приказао је Ружић на особити начин. И маску је узео згодну: званичан бакенбарт, али у малерозно шмокљанској форми. Напраситог и љубоморног грофа Емила приказао је г. С. Рајковић у сваком ниансирању добро. Слична му беше и жена, не само на позорници, Елеонора, гђа М. Рајковићка, која у акуратном приказивању своје доста зависне улоте беше са свим на свом месту. Не само по улози својој, по активном и енергичном ступању и делању, већ и по приказивању свом заслужује свако признање гђа Д. Ружићка, која нам на својствени начин свој представи оштроумну, праву дипломаткињу, Штраловицу. Одмерени, па и у варању свагда конзеквентни карактер Јована собара, приказа нам г. Добриновић врло вешто, с неком елеганцијом, која у тој форми веома згодна беше за улогу ту. Олуга Давид беше у рукама г. ћирића, К. Р.

Издаје управа српског народног позоришта.

2еј