Позориште

НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 22. ФЕБРУАРА 1879. ------

А = || || = ПОДИНА УЛ, + | ~ ||

бо

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну

60 н. месечно. — Претплата

се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

УСПОМЕНА НА ПОКОЈНОГ ПРИЈАТЕЉА,

Свечана представа, што је у спомен мога покојног пријатеља приређена, свршена је, и ја хитим, да испуним дато обећање, хитим, да поштованим читаоцима, прикажем писца наших шаљивих игара.

Човека познати, па онда оценити га и пресудити га, врло је тешка ствар. Но ја ћу се трудити, да колико је могуће верно и тачно прикажем пријатеља, кога сам од детињства познавао и с њиме сам се, тако рећи, до последњег тренутка дружио. Знао сам га још као мало дете, које је живо и несташно, па опет бистро и отворено, умиљато и досетљиво било. Познавао сам га као младића са срцем, пуним одушевљења, са смелим и одважним замишљајима и плановима. И на послетку дружио сам се са човеком, који се стишао, смирио, лативши се озбиљна рада на пољу српске књижевности, и то на оној страни тога поља, која је не само не обрађена, него и не раскрчена била. Дуго смо времена седили раме уз раме, па сам му сазнао све његове замишљене мисли, све скривене жеље, намере и планове му, — па се надам, да ћу га моћи приказати онако, као што то његов спомен међу нама, и нарочито његова некадања љубав и пријатељство према мени захтевају. Па ако ми намера за руком испадне, постигао сам две цели, — одужио сам чин пијетета и учинио сам услугу оној српској публици, којој одношаји покојникови нису били познати. Ову своју задаћу надам се у толико пре постићи, што се ни после смрти нисам са пријатељем раставио. Његови заостали списи, његова посмрчад, његови

и:

започети умотвори, његови планови у нацрту, његове белешке, његови мемоари и многи друти његови рукописи леже пред-а-мном на столу као живи сведоци његовог великог духа, и његовог вредног и раденог живота. У тој књижевној неуређеној и неликвидованој оставини огледа се најбоље дух покојног Косте Трифковића. На свакоме листу, на свакој страни, при евакоме реду сусреташ се са покојниковим духом. Из тих артија учим га већ познавати, дивим му се и поштујем га, жалим га и оплакујем га. Па у колико би моја моћ познавања, илити моје сећање, или мој суд недостајао, да га предетавим, учиниће то он сам, кад замислим његов вазда светао дух, да кад и кад са овог или оног листа прашних оставинеких списа слети и прикаже се сам, — а учиниће, учиниће то за цело, јер кога је познавао, знао је и то, да се он свугде и свагда умео наћи...

Коста Трифковић родио се у Новоме Саду 90. октобра 1848. године. Отац му је био Атанасије, адвокат и чиновник, а касније сенатор новосадски, а мати Ана рођ. ђорћевића из Темишвара. Мати пок. Косте била је женска даровита и пуна духа, које се врлине и на сина јој пренеле. Но како није била постојана здравља, преминула је врло рано, још кад је Коста у нижој гимназији био. Коста је, истина, био још дете, кад је она умрла, али је то дете већ осетило било снагу и моћ њенога духа, и зато је се Коста са највећом њежношћу и Па поштовањем врло често у својим белешкама п мемо-

рима сећа. (Наставпће се.)