Позориште

РОА а АН

ЛИСТИЋИ.

ОРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Максим Шрнојевић.“ Трагедија у 6 чинова, с певањем, написао др. Лаза Костић, за позорницу удесио А. Хаџић, музика од А. Максимовића.) Приказана у суботу 17. фебруара 0. г (Свршетак.)

По нарави својој симпатична и лепа, али под притиском околности и положаја, несимпатична је појава Милош Обренбеговић. Он је готов за љубав побратиму своме учипити све и сва, па и превару — та кад је већ једаред претршио и срамоту! Али не само Максиму за љубав — који управо то и не тражаше — већ под притиском Максимових ојађених родитеља. Пасивна нарав, али је мора бити!

„Не противим се благом позиву, Ах гроза ми је преслушати вас!“ итд.

И то верно, одано срце могло је на мах посрнути под жаром из очију лепе Латинке; и та свест се дала замрсити сд глатких љубавних речи Максимове љубе. Он се реши да покуша срећу с побратимом за ту драгоцену младу, осећаше, да се ближи одсудан часа:

„да један час опет сам поред вас, На часак само, ил на живот вас!“

Али је то посао мучан, заискати од побре оно, о чему

зна, да му је бар тако исто драго, као и њему самом:

„Ал Максиму сам богом побратим,

И побратим је крвљу мени он!

У име Бога, у име крви те,

И побратимства тог те преклињем :

Устушп ми, побро, твоју невесту,

Не љубећи је, љубећем је дај!“ Та појава, кад и један и други и хоће и не ће, та голема, душевна борба, слада међ најдивније појаве свих драма на свету. Њу није нужно хвалити, њу треба, видити и чути.

(С тога мораде паста Милош — тешко је, немогуће је одржати се на лажном темељу. „Тек побратиму — хтедох да је дам,

Ал дође побрат, узеде је сам!“

Т. Лувић беше у главном добар Милош, само што није у свима моментима, особито у појави у сликарници, био довољно страстан. Он мора то бити. Отраст мора у гдекојим тренутцима, избити из његове мирне душе, мора избити на, површину. И ма да му делањем његовим управља разум, ипак подлеже тај кад и кад срцу. —

2). ал доћи ће, „Што љубав не ће, мржња, моћи ће!“

Ох, како грозно звуче речи те! Ох, како их страсно говори Филета, како јој сикћу речи са бледних усана, како јој дрхће тело, увијено у прнини, жалећи за младим мужем. Ужас их је слушати, рањену лавицу, која само чека згодан мах, да се сурва на крвника, Максима.

„Ја мрзим, мрзим, ох, та мрзим ја! Баш за то, што сам некад љубила ! Ал сад, сад мрзим —“

ИМ нехотице нам се издаје страсна Филета, и нехотице нам је дозволила, да погледамо у прошлост њезину: као да српске очи Максимове не гледаху без успеха, у латинске очи њене, још у доба прве посете црногорског момчета. Њена је мр-

жња маска, она љуби... шеве речи:

„Чудновато чељаде заиста,

Сукобиште од страсти жестоких !

Ко из облака кад би суно гром,

Што у по лета сав се растопи,

Џа дрво, што га у мал не смлави

Љубавним жаром меко загрли.“

Кад му падне у наручја, држећи га — као и сви остали — за Максима! дар би се дало протумачити, за што се отровала, кад се спремаху сватови, да оду из Млетака, идући кршној Гори Црној! Зар речи њење, последње, кад јој пребаци Дуждевић:

„Ти никад ниси Марка љубила,

Не говоре и сувише:

Крвника му — крвника — Максима !“

Тђа М. Рајковићка приказиваше ту јасну и чудновату појаву добро, само нам изгледаше да за гдекоје потезе не имађаше довољна жара; песникове речи као да није свагда доста страсно и ватрено нагласпла, као да беше хладна у жару, промишљена у страсти.

Већ одмах при првом појаву свом немило нас дира себични и опаки Надан Бојимир, који на развалинама Ивина, престола хоће себи да подигне зграду, који у раздробљеној срећи и стамањеној будућности Црнојевића гледи зору своје лешше будућности:

. Зар би биле оправдане Мило-

„Да изненад међу њих удари, Распршти на све стране војводе, А. Иву самог баци у Млетке, Па у Жабљаку ја да будем сам“

Џа кад му сва интрига не испаде за руком, хтеде на други начин, драстично, да утуче Иву, али му џесма пред сватовима, беше лабудова, песма. Није шала шалити се с Ивом!

Г. Марковић беше на свом месту са свим; интриганске улоге доликују му најбоље, глас му је и лице као створено за приказивање те врсте глумаштва.

Као што већ рекосмо, Јво је активни јунак трагедије те, Његова акција, проузрокује реакцију, кад је пао под тежином навала, што их је нанео сам својим делањем. Како ли је морало бити охолом Иви, који се тако разметао и лепотом сина и јунаштвом своје војске, кад је — дошав кући — видио, да му је син храпав, а да му војводе хоће да, одбију помоћ своју. Удар му нрети за ударом, невоља та снађе за невољом.

Али је Иво мудра глава. Војводе је задобио, али шта. ће са сином»

„Понос је свет, ал' реч је светија !“ вели Иво. На темељу те филозофије, коју снажно подупираше сујета, разби он све могуће немогућности... Иво се реши, да вара, и не разбирајући много, да ли ће већ сад сломити срце свота Максима, а за који дан и своје снахе, дуждеве ћерке.

Одмах у почетку му већ расте пред очима догађај. Иво се стиди, да се не обрука пред дуждем, а овамо мора да употребљава, сваковрсна средства, да од својих људи добије дозволу, да од рођена сина на коленима измоли одобрење.