Позориште

. на свету. Он није кадар да развије акцију; околности и Иво

~ 77 1105

»„Отискујеш, отискујеш зар мач>

Да понизим зар круну балшину 2 Да поносито прегнем колено,

У веку свом пред сином први пут“

Та и то је од голема утиска. Иво моли сина, ког мрзи тако исто, као што га је љубио, док беше угледан и лепа лика, о чијим је очима говорио дужду:

„А благу вашем, сили вашојзи, И латинскоме вашем поносу,

И мом јунаштву, и господству мом, Још вреднију вам дајем замену: Та замена је син мој Максиме! Видите 1 тамо онај висок стуб, На том је стубу од камена лав,

У њега очи до два алема,

Што светле ноћу морским бродима Кад из далека броде у Млетке; Још сјајније су очи Максима, дасенуле би очи алемске

Пред светлим сунцем лица његова. Анђелија, је красна, девојка,

Ал кунем ви се Богом јединим, И кунем ви се српским именом: Довешћу собом свата хиљаду,

Међ виђенима највиђенијих,

И међ њим ћу мога Максима:

У хиљади му нема лепшега!«

Грозна беше изненада, кад БОЛ куће спази свога сина, осакаћена, поружена.

У сопственом се зашлету хвата силовити Иво. који поштује своју реч, зар могаше рећи у заносу:

„Шта Максим дао Максим дао реч До“врага реч, : =. - ~

Г. Сава Рајковић нам заслади тај дан. Већ само облик његов одговара појави Иве Црнојевића. Такве треба да су груди, из којих грме силне и бесне речи, којих је једини садржај: заповест. И маска му беше класична. Алии декламација, гести, једном речи све и сва беше особити уметнички продукт. Рецензенту спада међ пријатну дужност, да чисто изрекне благодарност своју, аза цело и публичину, на уживању, што нам га створи његов Иво Црнојевић,

„Максим нам је симпатичан пре са своје несретне судбе, која га гони од првог му појављења, него што је у опште

дар он,

му не дају, да дигне главе — сретна осмеха заман тражимо око његовим усана, блажепа уздисаја заман очекујемо из његових груди, можда само онда, кад плаче на крилу светиње, мајке своје. Јевробима : „Не дрићи, сине, мајка ти је ту!“ Мажсим: „Не бој се, мајко, Максим ти је ту!“ Али њега блажи још нешто. Успомена на сладак загрљај, на миомиран пољубац, ла анђеоско лице Анђелије његове: „Па реци, дивна слико, реци ми! Ох, реци, реци, да л ме љубиш још» Ти велиш: „Да! Та да, — љубим те ја!“ Споменусмо већ борбу с У пре поласка са Жабљака;

борбу с Милошем у сликарници; рекосмо, од какве су велике драмске вредности. Како ли му звоне у ушима Ивине речи: „Не буни ми се, будан да си ми, Јер тешко јави иза таког сна!“ кад је оно, у неисказаном заносу: „Збогом разуме!“ пригрлио Анђелију, своју Анђелију и жарко је пољубио... То беше последњи пољуб, последњи светли зрак пре дубока, мрака, што га чекаше.

А страховита борба у сликарници:

„Да одбијем2 Да само одбијем 2 Па више ништ ! А шта ће рећи онг Насмешиће се тек ко војводе, Младожења кад хтедох бити ја ! Ил' да му кажем нечувену реч, И заклетве свечане окове,

На испотајном сужњу обијем, Да кажем тајну, да исповедим 2 Ал не ће ли је рећи невести 2 А нева дужду, дужде освети, Освета ножу, нож ће Милошу, А Милош Богу живу...“

Мора попустити, он не сме издати тајну, милу, свету тајну, божаствену успомену на прво му бавлење у Млецима, а најдивнији и најслађи тренутак у животу му, који му, као стуб до неба, дели сретну прошлост од несретне садашњости. Пети чин, где се прикупљају сви громови, да, сеђу један исти мах сурвају на двор и на породицу Иве Црнојевића, уведен је на особити начин. 0Ох, како поздравља дичну. своју Гору Црну:

„Висока горо, света, помено,

Колевко тврдо снова меканих,

Што млади некад негова ми век! Висока, горо, стено вечита, Окамењена, српска веро ти,

Сведено небо што подулиреш,

Да не побије с њега божиј гњев, Непонижена, моја. сирото,

Благодат ми је поздравити те,

Ох, навек да сам осто у вама..... ЕН

Максим мораде пасти, и мораде се баш убити сам, јер. најбоље зна, да на свету нема посла никаква: побратим му је мртав — убио га он, Анђелија га напушта — презире га. да њега нема више опстанка: трагичан јунак мора подлећи.

Т. Ружаћ је као Максим Прнојевић непостижан. Нема српског глумца, који би кадар био извести слику несретнога кнежевића и тако, а камо ли боље. Па, подухватили бисмо се и са страним припознатим уметницима, — гледали бисмо их само с осмехом на устима, како се труде, да достигну нашег Ружића.

ИМ сви други беху добри. У опште та представа беше ремек представа. Дужде од Млетака (г. Зорић), Јован капетан (г. Јовановић), па и други сви заслужују признања.

Тог вечера је ступио први пут пред публику нашу г. Десимировић као Милић војвода. Он је још млад, аи улога му не даде, да се с њиме боље упознамо. беше тога вечера биће други пут.

Али, што не КоНЕа

Издаје управа српског народног позоришта,