Позориште

| |

пуме

У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 8. МАРТА 1879. дал.

6 о) а % => о

= РОДИНА У, 2они“ ође

|||

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

де

Ив аи. + БРОЈ 38, Де

Излази свагда.о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а па страну 60'н. месечно. — Претплата се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

УСПОМЕНА НА ПОКОЈНОГ ПРИЈАТЕЉА, 1.

На Реци провео је Коста годину дана, за које је време свршио наутику, којој течај иначе две тодине траје.

Повле тога крене се као свршен наутичар у Трет, да се ангажује на брод и да тако ступи једном у морнарску службу.

Први корак у овом новом животу морао је већ у нечем разагтнати његове илузије. Предусретај и дочек од стране капетана био је такав, да младог морнара није могао баш јако привлачити новом позиву и новом животу.

„Чега ради сте ви дошли овамо Хоћете ли да будете господин на броду или прави морнарг“ То је било прво питање, што је капетан брода на Косту управио.

„Нећу да будем господин, хоћу да будем прави морнар“, био је Костин одтовор на ово питање.

„Е кад то хоћете, а ви се онда морате привикнути свима тешкоћама и неугодностима мор-

нарског живота. — Тако ћете имати данас да оперете моју собу, иштите нека вам даду четку и све друго, што је потребно!“ — гласио је кру-

ти одговор капетанов.

Тако је Коста са обичном раденичком службом отпочео онај најлешши, најугоднији и најслободнији живот, који му је његова младићка машта негда у најкраснијим бојама представљала.

У његовим мемоарима и у опште у његовим списима не налази се нигде ништа забележено о његовом морском путу и животу. Или није имао времена да бележи, или га је овај живот тако равчарао, да није имао ни воље, да га се сећа, а још мање да из њега што каснијем спомену предаје.

| |

преко Крфа и Цариграда у Одесу. Кад се исти из Одесе натраг враћао, сазрела је већ била у Кости мисао, да се ове беде, коју је сам себи на врат натоварио, што пре ослободи. Напослетку није овај живот ни његовом слабом и нежном телесном саставу баш ни мало одговарао.

У Цариграду му је испало за руком, да се брода опрости, и о томе имаде у његовим хартијама опширнијих бележака и описа, из којих ћемо по неке ствари саопштити, које ће његов тадањи живот и положај доље илустровати моћи, него ово наше ладно и сувопарно излагање.

„Било је пред вече око седам сахата“, овако почиње Коста свој опис. „Стајао сам наслоњен на „капо банди“ (наслон око брода) и гледао сам у Боспор, како се по њему ломе месечни зраци.

„На броду никога до мене и два дечка остали морнари сви су на копно отишли били.

„Гледао сам тако подуже времена укоченим погледом, а удубљен у свакојаке мисли. Мислио сам на своју постојбину, од које сам сад тако удаљен, мислио сам на мога оца, који можда у исто доба то исто чини, и мислио сам...

„Но мислио сам и на моје жалосно стање. Удаљен од својих не имадох овде душе, која би ме разумела, које би самном плакала и певала. Капетан, коме сам писар био, зло је самном поступао. Грдио ме је по цео дан, наде-

вао ми свакојака имена и говорио ми је непре-

стано, да из мене неће бити ништа. Но све то беше још како тако, само да сам слободе уживати могао. Али тужан: Био сам роб — с брода никуд ни камо.

„После свију ових мисли ударе ми сузе на

Брод, на који је Коста ступио, звао се „Јо- | очи. „Еј тужан!“ шапутао сам уздишући, „кад зић“. Исти је брод тога пута путовао из Трста |! ћу се једном опростити ове невоље2!....“ Па |.