Позориште

„ 180. деле“

онда би се опет разједио... Та је ли могуће, да се толико газити дајем > Ја, који сам се непрестано којекуда скитао, морам и дан и ноћ на броду да проводим, ја, који нисам дао себи ни од кога заповедати, морам да угађам сада лудој ћуди капетановојг.... Та нећу више на броду остати ма да... да, али ако ме у ланци у Трет пошље»г... Зар ми није и ономадне казао, да је његова брига већ како ће ме кући оправити, ако ми само на ум падне да оставим бродг... Па шта онда2

„Овако пола жалостан а пола љутит отиснем

| | |

се са „капо банде“, прескочим у трипут басамаке, који воде доле у брод и уђем у моју собу. Механично турим руку испод постеље, извадим боцу с румом и напијем се подобро. Одмах осетим да ми је лакше! Извадим затим из дуванкесе добру шаку красног турског дувана, направим си смотку, па изиђем опет на „коверту“ (патос на броду — Уегдеск),

„Почнем горе доле ходати, но кад ме ноге заболеше, седнем на „тугу“ (кућица на крми) и почнем поново гледати у Боспор.

Наставиће се)

па ве чета - > а

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Социјалне демократе“, шаљива игра у 3 чина по Гирнтовој новели: „Пе БЗослаЈДаетоКтађен“ написао Коста Ристић После тога: „Фрише фире“, шала у 1. чину, написао Коста, Ристић)

У суботу 24. фебруара ов. год. давана је по други пут занимљива шаљива, игра „Социјалне демократе“, коју је по истоименој Гирнтовој новели израдио Коста Ристић. Приликом кад је ова шаљива игра врло срећно прешла „прву ватру“, те поспешно прославила свој улазак у репертоар нашег народног позоришта, говорено је о садржају њеном, а и о изради, и то у хатар и једном и другом. Фактори, који су јој тада крчили пут кроз прву ватру, нису је ни овог другог цута изневерили. Међу тим факторима није баш последње место заузимала подела улога у тој шаљивој игри, а та је подела остала недирнута. Други су фактори нераздељиво скопчани са целином, те и нехотице морадоше бити сви на окупу. Радило се од стране тих фактора сложно и савесно. Савесно, да, па ипак се нашло нешто, о што је машина у свом раду мало запињала, мало се спотицала. _ могаше машину ни за час зауставити, али на што ја сви излаже машина, тој спасности без сваке нужде. Тиче се то Вајсенборна, г. Добриновића. Он је, да богме, као један део оног фактора, за који рекосмо, да није од мале важности, савесно вршио оно, што је при подели посла на њ — ненадано и случајно — пало било, али је ту баш еклатантно на видик изашло, да је оправдано оно: Хабигала ехреПаз Такса. Ситуација, у којој се Вајсенборн од почет= ка па све до пред крај налази, није чисто смешна — бар за њега не. да њ је шта више жалосна, а за оне око њега тек у пола смешна, а у пола и невољна. Неприлике његове, у које мало својом кривњом, мало опет и без ње упада, чине, те га човек жали; а радо би га из невоље извукао, јер је Вајсенборн — тако се бар после ишчаури — поштена сликарска душа. Па да, ми жалимо г. Добриновића. који нас је формално размавно својом једром, природном

До душе закачаљка та беше мајушна, те не.

свагда промишљеном и непретераном комиком, те нам не иде од руке. да га из невоље извлачимо, па још без икакве нужде — јер како се нама чини не беше нужде, да г. Добриновић у неприлике улази, кад болесничка листа наше поворишне дружине није у овој сезони своју функцију започела — и не започињала је бог дао!

„Социјалне демократе“ беху тога пута тако галантне, те уступише један део вечера малом „ајнактеру“, кога је писац му, Коста Ристић, са свим смело крстио оминозним именом „Фрише фире.“ Смелост пишчева и оминозност наслова пада у очи само оном, који познаје и достојно схваћа важност те две речце. Па каква важност може бити у две са свим простјејше речцег Огромна, те како огромна. Запитајмо само свет, који те речи без неког пијетета ни са

усана не пушта, коме се при тим речма срцеу грудима од

милине топи, — запитајмо даље свет, који се тих речи клони као живе ватре, коме се и од саме помисли на те речи кожа јежи, — па ћемо по различитим шкалама, у којима се те две речце изговарају, познати, е немамо посла са простјејшим речима. Зар су то обичне, простјејше речи, које у Фаг-у изговорене исказују необично усхићење и блаженство, а у аоб-у ужас и грозу. Заиста нечувено! Једне те исте речи, па колико у њима противности кад се велики терц за по тона ниже помакне, кад се из диг-а пређе у таоћ. — Е, али треба знати, шта је ту велики, шта ли мали терц Велики терц је уживање у „пријатној“ забави, у којој ти златно време тако брзо прође, да за ту своју услужност иште и ремунерацију, — акорд „Фрише фире“ са, таким великим тердом звони весело, радосно. А мали терц није ни више ни мање до пренебрегавање светих дужности,

проигравање многог чега важније и — акорд „Фрише фире“ са тим малим терцом звони тужно, тужно, звуци му човека обарају, али и дижу — на борбу Ти су звуци ди-

тли и Косту Ристића, те је смело п одважно изишао на мегдан. Кад се рекне, да је од оног света, што смо га мало час питали за важност речи „Фрише фире“, подоста дошло,

и то једна половина, да са неким надмоћним смешењем — |

| |