Позориште

може увидити, да је у писца смелости било, кад својој шали на чедо није ништа друго метнуо, него баш оне оминозне речи. Но та смелост није била штетна ни у ком погледу. Тенденција, је тиме очито изражена била, па је онда сваком тодило, да се у својој мисли о тенденцији није преварио; а најмање се, чини нам се, у њој преварила прва половина горереченог света.

У Ристићевој шали тенденција, је прва и главна ствар. Она некако абсорбује у себи остало све тако, да даје повода сумњи, е је писад са тим осталим у погледу спрам тенденције маћијски поступао, Но најпосле и није могло бити друкчије. Дубље деталирање осталих фактора морало би за који мах тенденцију у закутак бацити, а у таквој скроз и скроз тенденцијозној шали, као што је „Фрише фире,“ не би се то дало учинити без штете по саму тенденцију. Тако се дакле човек мора помирити и са релатистрогом казном, којом је Опасићка своје грехе метнула, је на коцку девојачки образ и поштење — мора се човек помирити и са сувише наглом променом у души Спасићкиној — та сувише нагла промена посљедица, је сувише строге казни. Са свим се тим човек помирити може, а и мора, као што се могло увидити при приказу те шале, која је по својој јасно обележеној тенденцији и предмету исте имала тако чудну снагу, којом је у правом смислу речи палила, да је у своме току морала, застајати, јер ју је бурно пљескање прекидало.

Да ли би нужно било исприповедити сам садржај те шалег Мислимо не! Та знају је добро они, које је интеросовала, — а интересовала је све, који појимају важност насловних речи. За остале, који у ту тајну нису посвећени, требало би још неких прецеденција, а да би могли потпуно схватити садржај те шале. Прецеденције их баш не би веселиле, те тако ћемо прећутати и садржај Ристићеве шале.

„Фрише фире“ су одиграли опет „Фрише фире“. То беху гца Ј. Поповићева, гђца Л. Хаџићева, г. Добриновић, и мала М. Максимовићева. Гђца Ј. Поповићева била је „џпабет Чеп. Еласћеп ујетеп Фе Елзаећезђе “ Не можемо јој веровати да и она није који часак слободе од својих дужности на то употребила, да бане мало међу „слатке“, јер оно њено „ух, слатка“ морала је црпсти из првога извора. Гђца Ј Поповићева певала је у том квартету „прим“. Добро су јој секундирали гђца Л. Хаџићева, иг. Добриновић, а боме и мала Максимовићева није дистонирала. На тој су дакле страни била четири адута у руци, ито понајјача. је ли дакле чудо, што је „платка“ била на другој страни.

Леп успех, што га је имала шала „Фрише Фире“, нека је Кости Ристићу доказ, да није пошао путем неравним. Фонда без сваке сумње у њему има, још је дакле само стало до тога, да се оберучке тај фонд захвати, да се ревно из њега вади, како би се већ једаред кобна стагнација у писању оригиналних глума одагнала; а и крајње је већ време, да се та стагнација одагна, јер у крај ње нам од неког времена прети ужасна поплава од стране неког, тобоже, модерног укуса, који зап5 сбпе слави код нас оргије. Шат се с њиме у коштац ухвати мало конзервативнији укус, те та у неколико и потисне | Та)

вно сувише откајала == своје ћерке

пл 4ВЕ КахАдА прими од незваног „ментора“ моралну придику, — да ће ИОНАКО РАИ Еви тако што бити, то је томе свету већ наслов рекао —, а « (Народно позориште у Загребу.) 6. марта о. г. друга половипа, да некако срцу свом одлане — то се онда | приказана јеу Загребу у корист г. Ј. Сајевићке „Белиалова,

ећи“, шаљива игра од Р. Кнајзела. О тој представи пише „Орхох“ ово: „Гђа Сајевићка остала је п у туђини верна своме народу, а кад се згода пружила, да се поврати поврати се пуна знања и искуства у уметности, којој је посветила живот. Сада је готова уметница и свака њена. улога има, на себи мање више белегу савршенства Чим се појавила, г. корисница, удари ошћинство уживо пљескање, и неколико красних китица изрази јој нежно поштовање, које за њу гаји опћинство „Белиалова кћи“ у нечем сећа на познату шаљиву игру „Језујита и његов питомац“ бар у нутарњој форми, али вањском формом свакако заостаје за глатким францеским делом. Умировљени часник барон Костан повуче се на своје имање, да се за прошле грехе покаје. А страшан грех мори његову савест. Некад је завео неку девојку, а сада му његова управитељица, удовица Бернакова, сваки час спомиње, да је иста са ћерком својом погинула. Бернакова, је језујиткиња, тј. чини се да је побожна, а и друге гради за побожне, да наведе барона на свето дело, не би ли на име њој оставио свој иметак. У томе је помаже кандидат теологије Бајланд, а управо лукава удовица рада би кандидату прибавити властелински пасторал, а тада би је кандидат морао узети за жену. Међу тим има доћи у варош Клара Валфридова, коју баронов пријатељ препоручује њему, да му буде забавница. Пре него што ће Клара, доспети на своје место, упозна се са бароновим нећаком плем. Варнбергом, лакоумником добр» срца, али пуна дугова. Од тога и од сељакиња, дознаје, какав дух влада у вароши и она предузима. да га замени бољим. Наравно кад дође у варош, где семеђу тим и баронов нећак нашао, претварајући се такођер да је човек побожан, који путује у свету земљу, сукоби се са кандидатом и с удовицом Бернаковом, али за то предобије за себе барона Кад јој га лукава удовица опет отргне, покуша задње средство: изјави му, на име, да га је удовица грозно преварила, да жена, коју је завео, није погинула од своје руке пре двадесет година, са дететом, већ да је не давно умрла, а да је она сама њезива кћи. Удовица буде протерана, нећаку се поплаћају дугови, а Клара полази на посјетку за измученога и у њу заљубљенога кандидата. У

Приказивало се врло лепо. Особито је г. корисница имала свладати занимљиву и смелу улогу, па ако велимо, да је неколико пута опћинство усхитила баш до занесености, рекли смо доста, Особито је у г Сајевићке хвале вредан свежи начин, којим она своје улоге обрађује. Гђца Перисова имала је по све исту улогу као у „Језујити и питомду,“ а она ју је згодно извела. Међу сеоским девојкама играла је тца Краљева врло одлучну улогу. Г. Милан забавио је својим бароном врло добро, и заиста сваки крет беше му канда из природе узет. Г. Мандровић извео је строга кандидата прецизно, како смо вични гледати од њега. Г. Бан имао је опет улогу по својој ћуди, улогу, коју је управо мајсторски одиграо. Пренављање пред властелином пошло му је баш посве за руком. И његова, персонификована савест — човече, плати дугове! Шитарић је нашао у г. Сајевића изврсна заступника. Од сељака, беше најзабавнији г. Ружић,“

Издаје управа српског народног позоришта