Позориште

КА ВБ ли.

Б)

најтеже оперне партије, па све без гласа, без стаса, —— ох, ужаса!

Пођите данас у драму, а ви ћете је сваки

други пут наћи празну, т. ј. драму на непар посећује прилично опћинство, али за то на пар

| само билетари и оркестар. (Наставиће се.)

ере

ЈЕВАНЂЕЉЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ,

(Свршетак.)

Где нам се даје толико блага, не би ли зар будаласто било, ту рећи: ми за то иштемо нешто друго, хоћемо занимљивости и потреса, не мелема, тог бистрог напитка, који узвишује и рашчишћује. Да се тај мирни тихи развој акције потпуно слаже са смером слева, у томе је Лесинг још унапред сам са собом био на чисто; а да опет композиција живље акције, која се брзо развија, није била ван његових драматских способности, то видимо у „Емилији Галотијевој“. Али дело, које нас од ништавих вањских ствари овога света са свим у најдубљу нашу унутарњост, к нашој најчистијој човечности опет доводи, могло је и морало чак и лаганијим кораком уплива имати на наше осећање. Не дивска стеновита

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Вампир и чизмар“, позоришна игра у 8 певањем, написао Ј. Сигети, за српску позорницу удесио Ј. Ђорђевић,) приказан је 25. фебр. о. г.

Макон осам година ево нам изнесе управа позоришна, опет омиљену позоришну игру и то с новом поделом улога. Пре свега бисмо приметили о самоме јесику у „Вампиру и чизмару“ или управо имамо иримедбу на језик чизмарев само. Он говори тако званим „старо-словенским“ језиком. Мислимо, да то није нужно, бар данас је тај говор изашао из „моде.“ Осим тога у најжалоснијим тренутцима изазива, чизмар својим старим речима смеј у публици, а то се не слаже са самом радњом и иначе са расположајем и у публици и у представљача. „Вампир и чизмар“ не би ништа ни изгубио а ни добио, кад би се чизмарев говор превео у прави српски говор.

Цела, представа ишла је добро и публика је морала задовољна, бити. Шегрт Миша је био у потлуном смислу чизмарски шегрт и безазлен деран. Та да смо колико тражили, не бисмо нашли бољега јунака за то одг. Добриновића. И тело и глас и све је одговарало Миши, а оригинално, промишљено представљање шегрту чизмарском. Свака. црта на, лицу, сваки погрет био је на свом месту. Ми честитамо г. Добриновићу на таком успеху у Мишиној улози. Миша-Добриновић одликован је на крају представе и да тога није било, публика би показала, да не уме ценити у глумцу труд и велику вољу, јер се признати мора, да је г. Добриновић с вољом и играо и певао и плакао и све и сва. — Г. Рајковић је представио благог чизмара и сувише благо, а поштена чизмара

чина, с

природа, не вртлог, што хуји, не бура, што беени, ништа нас то овде не обузима, него ми овде гредемо по свето-тихом лугу, а у овоме врхови дрва, који се лако крећу, као да до неба допиру. Давид Фридрик Штраус има право, кад упоређујући „Натана“ са Моцартовом „Чаробном фрулом“ овначује оба ова дела, као „створове,“ који долазе из бољег света“, а створени су од својих твораца кад већ ови беху близу поласка са овога света. Па, заиста, ма како да су већ од сто година Лесингови назори о хришћанству силним патријарсима и другим „побожним“ људма грижу савести проузроковали: чисто хришћанство, та религија љубави, није још нашла бољега и | речитијега славлења, него у творцу „Натана,“ 1.

| сасвим добро. — Оштроконђа чизмарица нашла је у особи | гђце Ј. Поповићеве свој оригинал. Гђца као да је ство| рена за Џерсу, за то јој је и игра и испала добро. Же| стина јој је тако ишла од руке, да само та једна околност | принуђава рецензента, да се изрази о њој повољно. | ћерка јој је млађа, те неискуспија, невештија у неким | призорима, но то ће се дотерати други пут. Само још кад | би гђца Л. Хаџићева мало јаче па и оштрије говорила, а, не онако нежно и благо, па кад и кади мазно Истина, на | неким местима јој то добро стоји и одговара игри, особито

блате речи и мили погледи на Мишу испали су јој за ру| ком, али што је добро за неке придике, није добро за све. | Иначе јој је била игра жива и весела. Г. Марковићу ве| лимо, да доктор није дошао да уводи болесника, него да | лечи, дакле цело његово понашање, а и спољни изглед треба да одговори блатом доктору. Осим тога г. Марковић има неприлике увек, да му језик тешко говори. Узрока, могу бити два: или од природе, или што не научи улоге. Који је дакле2 — Да рекнемо коју о две оригиналне слике у овој позоришној игри: о грк-Отаври и Шпицеру чивуту. Обојица су се оригинално маскирали. Г. Лукић је био прави сии Аврамов и са мало речп доста нам је ре| као. Г. Рајчевић, као Ставра, показао је, да има велика, | дара и да би могао далеко дотерати, кад би се озбиљно | датио студије у улогама, које му се повере. Као Ставра задовољио је све. 'То му мора сваки радо признати, шта, више и похвалити га. Остали су били добри, те је тако цела представа испала на задовољство публичино. С.М.

Издаје управа српског народног позоришта,