Позориште

_дерног канпбалства“ Ханријета,

чин први. Појава прва. (Сокак. Драгомир сам). | у Драгомир. | После тодко труда, после толко зноја, | Нађох те најпосле, голубице моја! | Ма где су те муке, што трпио не би, Само да је можно ближе бити теби“ Утеха је за ме, ако ништа више, Да бар сада знадем: овде она дише! | Лаком ногом шеће испод тога крова, | Тихи санак спава иза тих зидова. | Утеха је за ме, јер ћу барем моћи Њојзви ближе бити по дану и ноћи, |

а рврчвфњи__ > фине

ИС,

СРНОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ, („Две сиротице“, драма у 8 слика а 6 чинова, од Пона. Оксенфорда, превео Сава Петровић.) (Свршетак.) Налпори, које је Фрошахрева на сироту Лујву зарад свога

Жака п себе наметала п трпала, већ као да укидоше животну снагу нежном млађаном цветку. У седмој слици састајемо се са Лујзом, изнемоглом, болном и преболном, тде се у пркос свима грозним претњама и Фрошаркиним и аковим одлучно са оно мало још преостале снаге противи, да, даље служи за извор дохотву других. Не плаши се више ни оног снажног ремедија, што га је Фрошарка досад у таквим случајевима са особитим успехом употребљавала, на име мучења глађу. Лујва је резигновала. Пјер је брани, но не само да јој тиме ништа не користи, него и себи квара наноси, јер се излаже братовљевом злостављању. Фрошарка затвара Лујву у опробани „карцер“, у коме ће је глади зима већ „укротити“. У то долази у тај „прљави храм мокојој труди нису остали јалови, јер је дознала, где јој је сестра. Фрошарка не ће да зна у први мах ни за шта. Кал пак Ханријетино сестринско око нађе согриз децен у Лујзиној марами, тада Фрошарка, до душе, признаје, али уједно на своје „просјачко поштење“ сведочи, да је неодољива тежња за изгубљеном сестром угасила живот нежном сирочету. На ту. се) вест, | Ханријета обезнањује. пада о тле, а Фрошарка хити, даза | овај кубурни случај иште савета и помоћи од свог по души на њу „пљунутог“ Међу тим, ваљда инстинктивно; | силази Лујза по познатим степенима, што воде у њено за точење, хоће да бежи — добри Пјер издао јој је био, где | је кључ од врата — наилази на бесвесну Ханријету, која се буди и познаје Лујзу. Иза првих излива ненсказане среће, жури се, да је спасе из тог „гроба живих“, но у тај мах ево и; Фрошарке, која није узалуд свог љубимца тражила. И Пјер се нашао, да буде сведок грозном призору — не само сведок, но и братоубица, али уједно и — избавилац јадног, до последњег остатка животно снаге измученог слепор сирочета. Как пада, Фрошарка нариче и косу с главе | чупа за својим љубимцем, а Ханријета води слепу Лујзу у |

сина.

· нацрта,

Вребати тренутка — сретнога за мене,

Да отвори прозор и кроз њега глене,

А поглед ће њезин, лутајући свуде,

Видети и мене како стојим туде.

Љубави ће мојој тада лакше бити,

Јер ће рајски поглед учит ме трпити.

Ма зашт трпит само, зашт' губити наде

Док још капи крви у мени имаде“

И ако је веће другом обречена,

Још венчана није, јоште није жена.

Само да се мени у кућу увући,

Па ћу ласно после с душманом се тући.

Ма у кућу каког Ко би ми то реко,

Тај би ми за цело — ма, пет! иде неко!

(Наставиће се.)

топла наручја њене мајке, грофице Линијереве. Ханријета,

је своју најсветију дужност дакле испунила. Ко јој сад може

кратити, да се одздове љубави шваљера, Арманаг На очи мла-

ђане слепице пак благодатно упливишу сузе блаженства;

доктор обећава усљед тога „златне куле.“ А Пјерг — че-

стити Пјер, који је по нужди постао злочинцем — шта је

с њиме Е, па као злочинац, који је штитећи најпре идол

свој п за тим богме пи саму своју главу морао прекарда-

шити у средству обране, предаје се суду на мијости не

милост, С њиме смо се ми растали са свим у пријатељском

расположењу спрам њега. Да ли му је и праведна

строга, Немезида пружила руку у знак помирења 98 Приповетка је дабле свршена. Сад на среду са „невер-

ним Томом“! Најпре да га посмотримо. Гле, и збиља, очи

су му суве. По спољашњости дакле ничега, што би нама у

халар ишло; али га провидимо., Бадава, се усиљава! Нек ме-

тне руку на срце, па нек призна, е су му с једне стране

· живци једва прекужили кобну кризу, а с друге пак стране, е

не зна формално, где му је глава. Па то усљед овако бледог

у коме се чувало и бегало од сваке глосе, којом би се ичије мњење преокуповало! А шта мисли „неверни Тома“, како је тек нама било, кад смо рођеним очима својим морали гледати у свој ширини развитак горњих чинова, сваку и најмању фазу у њему — тих призора, што ти их ту има, од призора, који ти својом „дирљивошћу“ срце из темеља. чупају, па по реду све до призора, који ти буде праведно гнушање тих призора, тога чуда — читав спектрум набацаних сцена, које тек нека, да богме, врло слаба, веза једно за друго веже. Па онда ни више ни мање него

осам слива — прилична доза. Па каквих слика, како „па церски“ изведених — та највише се мазало оним тако званим бојама, што „дрече“ — слика, у којима је свака нианса боје некако неспретно избрана, у којима о финијем нежнијем тену — та бар да та има код лица, које га. заслужују, — ни разговора нема.

Одлучно одричемо „двема сиротицама“ сваку квалификацију за драму. Но не наримо најпосле, нека се одржи на репертоару, кад већ мора бити неког лепка, којим ће се

па Е