Позориште
дал У ВОВОМН САДУ У СРЕДУ 21. МАРТА 1879. лао ~~
= ТОДИНА 11,2
, 9
И 4 БРОЈ 4, 2 Сове
УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,
Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.
ПЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦА А, (, ГРИБОЈЕДОВА,
(Наставак )
По што се свршио рат с Персијом и по што је углављен мир, Грибоједов буде постављен за, пуномоћног министра руског на персијском двору. Ту; приликом побуне, раетргла је тело његово побуњена светина на комаде, па је после е тешком муком нађено, и однесено у Тифлис, где је сахрањено у манастиру ев. Давида.
(0) значају његове шаљиве игре „Горе отђ ума“ пише руски лист „НовојеВремја“ ово: „Наша драматска уметност није била (у доба Грибоједова) цвет, који је изникао на нашој њиви, него је то била туђинска биљка, пресађена из туђих
вртова. Та уметност није поникла из народног.
живота, него је попрпљена из грдне масе француских трагедија и комедија. У Француској се тада појавио неки тако звани лажно-класични правац у драми, који је одмах пренесени у наш репертоар, те се повориште напуни трагедијама, и драмама. које нису имале никакве свезе с руским животом, него су просто биле удешене на ефекат. Осим Пушкинове драме „Борис Годунов,“ немамо ни данас још ваљаног оригиналног дела, у трагичној струди. Што се тиче наше шаљиве игре, и она је подлегла силном упливу занаднојевропске литературе, нарочито француске. Производи Сумарокова, Књажнина, Лукина, Аблесимова, Капниста и др. имали су, истина, нека успеха у своје доба, но како нису били уметнички израђени, нису ни из далека кадри били, да развију естетичан укусу публике, нити су могли да пробуде критички поглед на руске појаве. У нечем су сретан изузетак само две познате шаљиве игре Ф. Визина, који је умео да створи два, жива типа из руског живота: Простакову и Бритадиршу. У осталом, Ф. Визин био је више даровит карикатуриста, него драматурт-уметник. Наши драматурзи тежили су, истина, да створе
|
народну руску комедију, али су им ловушаји несретно испали за руком. Но томе није био узрок, што није било даровитих људи, или нужна материјала, него што је у оно доба сатирички писац наилавио на силне препреке и гоњења, каква је и сам Грибоједов искусио.
Руска комедија налазила се у веома незгодним приликама, кад је А. С. Грибоједов ступио. као позоришни писац на књижевно поприште. Први производи његови били су од мање вредности, обичног садржаја, а рађени с лаком рутином, Но Грибоједов по евом великом уму и образовању знао је добро, да позориште није само ради забаве и насладе, него да оно ваља да буде таква, сила, која треба да диже друштвени и народни развитак — те замисли план за већу шаљиву игру. Руско друштво било је у двадесетим годинама тако заражено свакојаким умним и моралним болестима и пороцима, да их је већ ваљало изобличавати и казнити. Грибоједов, који је добро познавао вишу класу московскога друштва, у ком је и сам одрастао, напише дакле сатиричну комедију „Горе от ума“, у којој је « једне стране нацртао разне типове старијег кола, што су поникли под упливом властеоског права,
па им је оштро шибао мане и пороке, а е друге
стране у лицу Чацкога изнео идеал младе интелигенције, која устаје да се бори са друштвеним манама.
Горе поменуте немиле прилике постигле су и „Горе от ума.“
Као што је познато, власт није дозволила, да се штампа та шаљива игра, него се у рукопису распростирала по народу. Писац је често искао, да му се допусти приказивање те комедије на петроградској позорници, али није могао добити дозволе јер су се против њега ковале силне