Позориште

Ај

с.

сплетке, с тога што су многи великаши и чиновници гледали себе самог у карактерима те шаљиве игре.

Међу тим су ученици у позоришној школи учили тај комад. Сам Грибоједов руководио је пробе. Но баш кад је већ био заказан дан представе, забрани управа приказ тај на ученичкој сцени. За тим је године 1827, иницијативом команданта 20-те пешачке дивизије А. И. Красовскота, у Еривану било устројено позориште, у

коме су официри играли један пут комедију „Горе

отђ ума.“ Грибоједов, који је тада пролазио из Тавриса кроз Ериван, присуствовао је на тој предетави. Но на скоро су забрањене представе на пуковнијској позорници у Еривану. По речима Веселовскога, Грибоједов је за живота свога, само два пут видио приказ своје шаљиве игре, и то: први пут, тајно у позоришној школи, а други пут, на граници азијатској, у Еривану у кругу официрском. Међу тим је пак сва писмена Русија већ давно читала ту комедију, јер се онау десетине хиљада егземплара распрострла по Русији и допрла и до најудаљенијих кутова.

Године 1880, дакле после смрти пишчеве, играна је комедија „Горе отф ума“ у одломцима на. петроградској позорници. За тим су је 26. јануара 1881. приказивали целу у корист глумца Брјанског, који је морао за дозволу предетављања, платити 1000 рубаља новинару Бултарину, коме је покојни Грибоједов дао право, да располаже с његовим умним производима. Те исте године 926. фебруара приказана је та шаљива играни у Москви. Од тога доба, па кров читавих 40 тодина, играна је она на све стране с неким изменама, али је тек 1869. године било дозвољено, да се у корист глумца [. А. Каратигина приказује у оном виду, у ком ју је сам писац. написао. Осим тога, што позориште развија естетичан укус у публици, има оно још и важнију задаћу: оно износи пред гледаоца слику сувременог му живота са свима врлинама и манама, и усавршује општу самосвест. „Горе отђ ума“ учинило је одсудни преврат у руској драматичкој књижевности и сценичној уметности. Грибоједов је доказао својом шаљивом игром, какав обилни материјал може дати руско друштво комичном писцу, и у ком правцу ваља да се развија наша драма-

тичка књижевност, ако хоће да добије опшштега, значаја. Бјелински вели за „Горе отђ ума“ да се та комедија одликује и дивним књижевним јези-

ком, да чисто дише комичним животом, да пора- .

жава оштроумљем, оригиналношћу заплета, тако, да су поједине реченице постале пословицом. И ако теоретичари доказују, да је у комедији грибоједовљевој мало радње, и да има неких недостатака у еценичном погледу — што је у нечем и основано — но битност те шаљиве игре не састоји се у радњи, него у сатири на друштво и у изнашању идеала, који је одговарао захтевима сувременог живота пишчева. Руска драматичка сцена створила је у лицу Фамусова, Окалозуба, Молчалина, Репетилова и других праве типове, црпене из народног живота, типове руских људи не само е таким особинама, каквих је било у старо добро време, него и с таквим цртама, какве ће још дуго живити у карактеру руских бирократа, консервативаца и либералаца. „Горе отђ ума“ била јеу нас прва шаљива игра, у којој је свака, па и споредна особа тип, у којој нема ни сенке од карикатуре, чиме су се нарочито одликовали такви комични писци, као што је био Ф. Визин. Тим начином је како по језику, тако и по садржају тај производ грибоједовљев нанео одсудни ударац старој руској комедији, која се писала по француском калупу, што није ни из далека одговарао ни нашим мислима, НИ нашем животу, ни његовим условима.

То се може рећи и у погледу уплива те комедије на развитак сценичне уметности, јер труди и цели драматичког писца и драматичког артисте (уметника) стоје у непрекидном узајамном одношају. По рецензијама, што су изишле у руским листовима поводом прве предетаве „Горе отђ ума“ на петроградској и московској позорници, комад је тај, истина, постигао огромна, успеха, али га глумци нису ни из далека добро одиграли, Главне улоге биле су у рукама глумаца, који су тада били цвет и дика петроградског и московског позоришта. У Москви су га приказивали; Шчепкин, Орлов, Мочалов, Сабуровит. да у Петрограду: Рјазанцев, В. А. Каратигин, Сосницки, П. А. Каратигин и др. Све су то били добри и даровити глумци, али нису били дорасли за приказ грибоједовљеве шаљиве игре.

(Наставиће се.)

ние савосавање——_—_—-——-