Позориште

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Дон Цезар од Базана“. Драма у 5 чинова, написао Диманоар, превео Н,) Приказана по други путу среду 14. марта 0. г.'

Генијална бекрија не да се боље изнети на позорницу. Од најнижег момента, кад га избацују из крчме, па до племенитог узвишења, кад брани своју лепу жену и од самога, краља — кров све те слојеве, час горе, час доле, пратимо делање и мишљење дон цезарово не само с пажњом, већ с одлучном симпатијом према њему. Али симпатија с наше

стране постоји за то, што у дон Цезару налазимо сродних.

црта, налазимо гдекоје догађаје, кроз које прођосмо и ми,

бар у млађе доба, а да нам ипак у срцу и мишљењу оста-'

доше племенити нагони, разумевање о узвишеном и гнушање од онога, што је подло.

Лакоумље и неваљалство веома су разне ствари. Прво посрне, али не падне, друго већ лежи, а није ни посрнуло. Прво наведе прилика, друго тражи сам. Разлика је ту велика, јер је морална, ма да и не пада тако јако у очи, шта више, ограничена памет и тесне груди и не могу да их тачно разликују. Али то не чини ништа, јер такви могу само за времена бити меродавни, доцније им нико и не слуша на речи. Не ћемо на овом месту да бранимо лакоумље, тим мање, што ипак показује неку слабост у карактеру, али хоћемо да ставимо моралну разлику између заблуде и порока.

У дон Цезару видимо прво, у дон Козе-у друго. Онај ради, како га наведе тренутак, овај држи гвозденом руком тренутак, да му служи.

Г. Ружић беше као дон Цезар изврстан, а рекли бисмо, да је боље истакао племениту страну његову, него олаку и клизаву. Што се радња већма приближавала свршетку, то је г. Ружић био све бољи и бољи, јер је витез дон Цезар отимао маха над скиталицом дон Цезаром

Гђа С. Максимовићка, као Маритана, држаше лепо уметничку равнотежу с Ружићем. И код ње бисмо приметили, да су јој трагични моменти били бољи од олаких.

Г. Марковић, као дон Жозе од Сантарема, беше тог вечера добро диспониран, такођер иг. Лукић, као краљ, који, мимогред буди речено, имађаше згодну маску шпанских Хабсбурговаца. Њихова приказа беше одмерена и добра.

Ма где нађоше те карикатурне маске тђиа Ј. Поповићева но г. Рајвовићг Јесу ли се само појавили маркез Монтифијор и маркеза Монтифијорска, разлегао се по клупама смех — ха, ха, ха!

Морамо додати још симпатичну појаву Лазарила, ког приказа г. Добриновић на свој начин, природно и пријатно. У глуми тој беху ангажовани још гг, Поповић (капетан), Рајчевић (чамџија), Јовановић (судац), Стефановић (полицај), ћирић (Перес).

Још нешто. Од кад је почео трећи одсек у претплати, опажа се нека хладноћа, неки немар на публици. Клупе су празне, у каси мање новца. — дар јето хваљено родољубље

И ИМ

нашег дар тако остваравамо уметничко разумевање наше» Ми желимо, да нам глумци ваљано приказују; хоћемо да, нам управа, изнаша одабране глуме, а овамо нисмо у стању да се на више од 12 или 24 представе вежемо за. позориште! Зар можемо онда што с правом захтевати и од управе и од глумаца2 дар глумци имају праве воље да, приказују пред празним клупамаз Није доста, кад само кажемо, да љубимо уметност и да уживамо у српском позоришту, треба то посведочити и делом, — РПлх: еђ зајмау1 апштата тавалп. ; - КОЈЕ.

[0 -(О краљу Лудовику 1. баварском) доносе „Франкфуртске новине“ читав низ занимљивих причица, између којих саопштавамо овде једну. Лудовик је радо посећавао гостионицу „код зеленог дрвета“, што је пређе постојала на Изару. У ту гостионицу долазили су обично у вече монаковски дворски глумци и други уметници и пријатељи уметности. По што је дуже времена био на путу, па није био у том веселом друштву, дође он из ненада доцкан у вече у ту скромну гостионицу, у којој је било толико дима, да га гости, кад је дошао, нису одмах приметили. Ту се богме подигла и читава ларма од вике и певке. Но највеселија, је била глумица Ш— ва, чувена са. своје лепоте и уметности, која је седила тако, да су јој леђа била окренута, вратима. Лудовик, кога су опазили тек најближи гости, приступи брво к уметници, покрије јој очи рукама и запита је: „Но, лепа уметнице, чије су то руко, што вам заклањају очиг“ — „Право Л.6; — рече она — „веома, добро, ви опет дивно копирате Лудовика!“ Лудовик пусти брзо. глумицу, која тек сад види, како се јако затрчала. Сад краљ рече: „Шта, Л. мене копира2“ Па сказив злосретног глумца, коме је било тесно у гостионици, па је хтео да очисти чуства, викне: „Отанте, Л, останите ту, па ме копирајте!“ Л. није баш био плашљивац, али да мимички подражава краља, за кога се знало да је сујетан, и то још у његовој присутности, то би била већ мало по густа шала. Он се дакле извињавао свакојако, само да се извуче из клопке. Али Лудовик, који је био особито добре воље, није хтео да се задовољи неспретним изговорима глумчевим, него је одлучно захтевао, да чује како га Л. копира. Комичару не остаде најзад ништа друго, нето да учини краљу по вољи. Намести се дакле у позитуру свога оригинала (Лудовика), па поче и он онако исто наглим и несигурним начином, а силовитим гласом: „Кабинетоки саветниче Ридле! Глумац Л., тај врашки шаљивчина, копира ме изврсно. Подајте му за то триста форината, да исплали своје дугове!“ — „Добро, добро, доста је“, прекиде Лудовик смелог комичара у речи. „Већ сам сит те пробе!“ Побојао се, да ће Л.и даље терати са својим упутствима на 'кабинетског благајника, Али се од срца насмејао томе привору, и Л. је допста, добио, ако и не ону своту, што је сам диктовао, али тек ипак приличан хонорар за свој ванпозоришни мимички приказ.

Издаје управа српског народног позоришта.