Позориште

о АЕ

ЗЕН НИ

170

аи

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Наши робови.“ Позоришна игра у 5 чинова, написао Сахер-Мазох, превео Сава Петровић.) Приказана по други пут у четвртак 15. марта 0. г.

„На опште захтевање публике“ прешла је та ваљана, глума по други пут нашу позорницу. „На ошните захтевање“ велимо — а клупе беху ипак прилично празне. Није то глума узрок, већ је то овладала индоленција, која нам задаје страха, кад помислимо на њен темељ и на њене последице. Глума особита, израђена по вечитим психолошким правилима, приказа глумаца класична — Мет Тлебећеп, заз уп 56 да посћ зтаећг 212 — па опет слаба, посета,

Обузима нас и гњев и очајање, помешано с руменилом на лицу, што нам га избија стид пред страним светом. дар нам је захтевање у погледу уметности, естетике, изображења, и укуса намирено, што смо видили 80 представа 2 Зар смо се одужили потребама о издржавању тако нужног завода, који васпитава, народ — позоришта, — ако смо се претплатили на 12 представа > Да, али су нас видили други, ми смо платили, савест нам је дакле — чиста.

У Београду се хвале, како се публика одазвала, како ревносно потпомаже позориште, а позориште је тамо од дана, на дан, преко целе године, А ми» Овамо долази сваке друте године, остаје ту три месеца, а при крају другог месеца већ смо малаксали, већ смо профитирали од уметности, већ се науживали сласти у лепој прикази. О фетрога!

Глума нам је већ позната, (види „Позориште“ бр. 28. од 0. г.) Преостаје нам још, да споменемо приказу глумада, а, то је речено у две, три речи. Све беше врло добро, И онезамерке, што смо их споменули у горњем броју „Позоришта“, отпадају са свим. Подела беше иста.

„Глумцима нека буде задовољене, да их је гледао и онај мален број публике, што уме уважавати, пажљиво, и да им из свег срца благодари, што имаде права уметничка уживања. ЈКивили ! ! Е ОЈ ВА

(„Великоварошани“. Шала у 4 чина, написао др. Ј. Швајцер, превео ИП. Ј. Мостић), приказана је на нашој позорници 17. марта 0. т.

Др Швајцер назвао је своје дело „Окозађа зећ“ шалом, али му ми то одобрити не можемо. Истина кроз варошане веје хумор и шала, али та шала није празна, она је заданута здравом и модерном тенденцијом: еманципацијом женскиња. Па како је вешто увијена та мисао у целу радњу. Нема ту никаквих сувопарних предика и лекција и опет јасно видиш, куда смера читав говор. Ту је читав рад бораца за еманципацију.

Еманципација женског спола пије нова идеја. Она је доста одавно изнета на ташет научењачки, и поникла је баш онде, где су женске највише биле подчињене мушкима, и где се највише пише п ради за еманципацију, као што је то у Енглеској и особито у Русији. Прилика нам се дала, да се запитамо, да ли се код нас Србаља ко бавио и проучавао еманципацију. Досад нам није познато ишто, што би било написано у обрану равноправности женскиња, бар у „границама моралности“. Мушки се не радо баве тиме,

а наше женске Шта оне! Боже сачувај! Да човек проникне ту идеју, треба добре научне спреме, а како тиме стојимо у наших женскиња» Зло, да не рекнемо наопако. Ретке су, врло ретке женске у нас, што ће прочитати који озбиљнији и научан рад, него романе, новеле, приповетке читају с пасијом и пажњом. Код сиромашнијих није ни чудо, оне немају прилике никад и да дођу до такве књиге, а осим тога, имају још мање прилике, да се колико толико спреме, да могу разумети тако што. Богатије опет мисле, научићемо говорити немачки, нешто штрбецати француски, па. доста. На што нам је више: разумећемо кад читамо романе, а за друго не маримо. Па за то се ретко која, сети, да погледи и да се упита, та што смо тако закемарене 2 Шта више, ако им се што спомене о томе с друге стране, оне саме одбијају све речима: „Женска је да ћути и слуша“, или: „Није то за нас“! А за што није 2 За то, што немате ваљада времена да промишљате о томе, или што не ћете» Ими нисмо браниоци еманципације безграничне, али „у границама моралности“ мора сваки ту борбу одобрити, а толико еманциповање хоће и Швајцер. Код нас је, колико се сећамо, писала о томе само покојна Драга Дејановићка и штампала у „Матицн“, али она је била и прва и последња, која. је хтела само да ради на томе. После ње

ни једна се женска није ни усудила да изађе на среду са,

том идејом. Но овде није место овакој расправи,

Како се „Великоварошани“ представљали на нашој позорници први пут, то ћемо после тенденције самога комада узети садржину његову.

Јован Вердек ради и рани и себе и жену Клару и њену сестру Павлину. Он не допушта, да жена шта другоме ради, држећи, да је „зазор и срамота“ кад жена поред жива мужа мора лебац да заслужује. Њена и сестра јој виде, да је то неправда, а осећају, да су доста спремне, да би се могле бацити у шири свет, а не само по вући се бавити. Жена канетанова уговара са књижарем Македајем, да преводи са талијанског, да новац заслужује и да бригу мужевљеву с њиме заједно дели. Међу тим ПЏавдина је и лепа женска. У њу се заљубљује Хуго, нећак богатих селтерских грађана Адолара и Лизе Либстрајеве. И Адолар, а особито Лиза слушали су и читали, како су великоварошани људи искварени, те за то хоће да стану на пут нећаку, да не узме великоварошанку Мавлину. Они долазе у варош и то по упутству управо Македају, и баш ту се уверавају о свему опом, што им је и до сад био трн у оку

против варошана, и то на коме још На шогору и сестри Џа-

влининој: шогор је преобучен карташ, а сестра развраћена жена. Тако је удешено да привидно изгледа, јер у истини су обоје најпоштеније душе. Осим тога Адолару извлачи из џепа 20 форината нека назови-тлумица, иначе служавка Хулда, а то све служи, да се незадовољство са великоварошанима у маловарошана појача, и тетка Лиза не ће никако да пристане, да њен. нећак узме великоварошкињу. Исти Адолар и Лиза имају и нећаку Шарлоту, коју води великошколац Фриш, али и ту не ће бити ништа од сватова, јер и о Фрицу као великоварошанину нема Лиза Либстрајева добра мњења. Госпоја Лиза свуда зна наћи, чему ће

И