Позориште

забавити и на чему ће базирати то, што не ће да пристане да се двоје драгих узму. Но међу тим сви ови нису они прави, они покварени великоварошани, итимесе Лиза лако увериу 4. чину. Кенска, коју је она видела, код Македаја, и о којој је онако рђаво мислила, јесте сестра Павлинина, али она није онака, вако ју је себи представљала. Она је дошла Македају, да уговор склопи о превађању с талијанског, а што је Лиза чула њихов непотпун разговор, из ког је излавило, да је Клара рђава жена, томе није нико крив. Јован је карташ у очима Лизиним, јер је однео њеном Адолару 20 форпната, али ту је крив Адолар, јер је просто налагао на честитог капетана. Адолар је сам крив, што му је Хулда узела новце, да купи аљину, ако се исквари од воде, коју је полио баш он, кад се хтеде машити онога, што му није било слободно, кад ју хтеде пољубити. Али она му је вратила новац, кад јој аљина остаде неповређена. И Фриц ће показати, да је рђаво мњење Лизино о њему погрешно. Он доноси докторску диплому Македају баш онда, кад се већ Лиза уверила, да је криво судила о свима пређашњим, Лиза то и види и чује, па и ту никуда не може, те тако постане Фриц и Шарлота пар људи. Ово је кратка задржина „великоварошана“.

Цело дело, као што рекосмо у почетку, провејава. здрав хумор поред вешто уплетене и лаке лекције. Развијање радње и само делање иде живо. Заплета, истина, није сувише, али није ни мало, управо толико, да све лако схватиш и разумеш, па да задовољно одеш са представе. Ми се чисто радујемо, што је управа, изашла са оваким комадом пред наш свет. Изгледа, истина, особито што се тенденције тиче, доста рано за нашу скоро целу публику, а особито за, женски спол, но шат их то подстакне, да почну и оне боље рачуна водити о себи и о своме положају у друштву.

Нека, нам је допуштено пре свега коју рећи и о језику у „Великоварошанима,“ Нисмо могли ни представити, да тако слабо језиком влада онај, који хоће да преводи и да свој превод пушта са бине у публику Свега има више у овоме делу него леша и разумљива српска стила, а то је врло штетно по српски језик. Нека се таки људи, за које није превађање, оставе ћорава посла, па нека прво науче језик, па, тек онда кад га знају бар у толикој мери, да не греше сваки час, онда нек се лате превађања са страних језика. У овоме делу долазе врло многе именице женскога рода — та, има, их силом скованих и тако по где где нагомиланих, да, није шале разумети читаву реченицу. Да, али се на то пазити мора. Осим тога ваља имати на уму и друге особине српскога језика. Тако долази у „великоварошанима“ друго пређашње (инперфект) у приповедању, а то се време никад не употребљује него прво прошло (ерфект). Кад човек чу| _је то време, читаво му уши пара, изгледа му све нешто необично, Рђав језик поквари иначе ваљано дело,

Сама представа испала је добро. Наши глумци, рекли бисмо, представљају нове комаде већом вољом и савесније него старе, премда има изузетака. Г. Лукић је канда мало попустио. Он седржи, али према дару и према ономе, што је он у стању извести, могли бисмо се и бољој игри у опште на| _ Дати. Он је један од оних глумачких снага, који имају #8ванредна. дара, само да је још доста воље и труда па ни| кад боље. Можда су г. Лукићу криве похвалне речи после

По представе, јер да може вешто и ваљано приказивати,

у-—________________--__-____-_

|

о томе нема разговора. У корист и своју и самога позоришта нека му је пријатељски препоручена само већа. воља, труд и марљивост, а остало ће све собом доћи. Гђа Максимовићка (Клара) и гђа Рајковићка (Павлина) беху добре. Изврстан беше Ружић као књижар Македај. Највише је привукла пажњу нашу представа маловарошана г. Рајковића (Адолар) и гђе Ружићке (Лиза). Кад нам изађе овај пар на бину, таки друкчије дишемо. Г. Рајковић као да је чинио студију дуже времена, кад је тако вешто извео своју удогу. Из свакога покрета, свакога погледа вирило је глупо и затуцано маловарошко створење, обучено у модерно рухо. Најбоље му је пошло за руком, да изведе радовналост, шта пише по новинама и задовољно сметшење, кад му је што по вољи. Гђа Ружићка беше права, у пуном смислу ове речи, незадовољна, женска, која је поред тога рада да свуда доминира. Њене опомене Адолару, па онда онај онако вешто наглашени пети падеж, кад једном само речи „Адоларе“ хоће да јој муж схвати, шта хоће, спомињемо са задовољством. Небрига ђак (ма да положи докторат) г. Добриновић, добра нећака, која се може мало и отимати испод строге руке теткине (тђца Б. Хаџићева) па онда праља (гђца Ј. Поповићева) и њена кћи (тђца Л. Хаџићева) а и г. Рајчевић представљали су добро. 0 г. Десимировићу коју више. Ои је добио мало већу улогу и то таку, за коју баш нема у дружини позоришној способне особе ни по особи ни по представљању. Г. Десимировић као „персона“ пристао је уза сваку женску у друштву, па и мек глас говори, да би могао с успехом представљати таке улоге. Наравно, он је почетник, а почетак је сваки тежак, но не треба клонути духом, ако први покушај не испадне за руком. Он је био стереотипан у ширењу руку и у опште у кретању, али је за то лепо и са осећањем извео шризор, где говори Џавлини, како је љуби. Од новајлијеје то врло лепо, и ми му радо признајемо, само му и опет препоручујемо, да буде тврде воље и да добро промисли сваку већу улогу, коју буде представљао. с.м.

ПОЗОРИШТЕ.

(Народно позориште у Загребу.) „Маг. Моуше“ пишу: „Представа у корист равнатеља оркестра и опернога збора, т. Антона Шварца, била је доказом, колико опћинство цени велезаслужнота овога. уметпика, јер је кућа, премда је ред ложа исте вечери био парним, била врло добро посећена. Велевредни корисник дочекан је срдачним поздравом кад је ступио на капелничку столицу, пак је како од чланова позоришта тако и од опћинства почашћем китама красна цвећа и једним лавор-венцем. После увертуре, коју је корисник сложио из мотива неких народних песама, поновило се повлађивање. Шаљива игра Антелијева у 1. чину „Мала пометња“, која је ове вечери први пут приказана, примљена је добро. Стари јој предмет, замена љубљене особе, био би врло добро обрађен, да некоји карактери, а нарочито мајора Дербпнга, нису до лакрдијаштва претерани, те по том ненаравни и нелепи.

У познатој лакрдији „Локот“, којом је ова представа за вршена, развеселио, је г. Сајевић опћинство смешним лудоријама црнца Мунга.

Издаје управа српског народног позоришта,