Позориште

паде А

чудим, него им још и праштам, да не кажем баш да им одобравам, само им праштам, јер што чине, то је неоснориво право младости, коју распиње бујна снага, што би чудо да ствара, да руши старе и подиже нове светове, а нема још предмета и поља за своју радњу, па сад онако у тартањ дере и узалуд пишти кроз тесан вентил одушевљења.

Но ја сам се мало удалио од предмета. Хтео сам да изнесем примамљиву слику универзитетског живота, па да покажем како се пок. Коста, њоме није дао очарати.

Док други ђаци стварају себи идеале, и у својој машти удешавају све онако, како би они хтели да буде и да изгледа, дотле је пок. Коста, имао пред очима живот онакав, какав је заиста, и помишљао је на конкретне околности, у којима ће се негда као човек налазити. Он није отишао да учи правне науке, као многи, управо као већина правника, из неке неопредељене побуде, него је отишао са сталном намером, да ту струку као што треба изучи, и да касније њој цео жи-

вот посвети. (Наставиће се)

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

% (Лаза Телечки.) Јуче 25.мар. о. г., лицем на лазареву суботу, подигнут је и посвећен споменик на гробу Лазе Телечког. Тај споменик подигнут је од прилога, који су дали пријатељи и поштовачи покојникови на позив овдашњег трговца и родољуба г. Љубе Стефановића. Најпре је био у црквици на алмашком гробљу парастос, на ком су прота г

А. дахарић и г. г свештеници Балта-Николић и Ј. Мар-.

ковић и ђакон г. М. ћирић из чистог родољубља чинодејствовали. После подушја освећен је споменик. И на парастосу и приликом освећења певала је позоришна дружина. Света, се из вароши много слегло било. На гробу је изговорио управитељ народног позоришта А. Хаџић ове речи:

„Ако говорите језике човечије и анђеоске, а немате љубави, онда сте као звоно, које звони, или прапорац, који звечи.

И ако знале сва знања, овога света, а немате љубави, нисте-ништа, нити можете што бити

Акогимате љубави, пмате све, ако немате љубави, немате ништа,

Љубави морате имати, ако желите што постићи у свету, ако желите имати напретка у своме раду.

И наш Лаза, коме смо се ево сада на гробу искупили, да му на свечан начин чинимо спомен, да му укажемо тужну почаст, имао је љубави — љубави према глумачкој уметности. Та љубав према уметности дала му је снаге, да се вине У висине глумачке вештине, та љубав била је небесва зрака, која нас је светлошћу својом очаравала, заносила. ___Глумац; који нема љубави према уметности, не ће далеко дотерати

Али осим тога глумцу требају од природе још и неки дарови и тела и духа, а уз те даре још и снажна и постојана воља, треба дуго веџбање, требају много знања.

И наш Лаза је добро знао све то, па је само за тим ишао, да све то постигне, и да усаврши и себе и дарове своје.

И даром, маром и радом својим постигао је за чим је тежио: окитио је тлаву своју лавор-венцем глумачке уметности, Сви се још живо сећамо његове вештачке игре, сви се

још добро сећамо, када је последњи пут изашао на позорницу. Беше то у Новоме Саду 15. фебруара 1878.гт.у комаду „Ни бригеша“ као Нона Пурило.

Чудне ли коби: и писац тога комада, Коста Трифковић, и најбољи приказивач његовог Ноне Пурила, Лава Телечки — бораве сада вечити санак!

Чим се Лаза појавио на позорници, позлравило га је силно пљескање.

Наш обљубљени уметник Лаза тада се после дугог, врло дугог одмора опет отргао од болести, да угоди жељној публици и његовој уметничкој навици, нагону свога позива.

У сваком пљеску причували су нам се гласови силних пљескача, како довикују уметнику, који је био клонуо снагом: „Не бој се! Отимај се! Ми смо ту! Ми те не дамо! Ти си наш! Ти мораш опет оздравити! Мораш опет процветати, као цвеће на том венцу, што ти га добадујемо!“ И уметник се клања, као да одговара: „Да, ја сам ваш! Ни бригеша !“

Да, „Ни бригеша“! Ти си наш, наш си био, наш ћеш бити и остати докле и нас устраје!

„Ни бритеша!“ И ако те нисмо могли отргнути од смрти, али смо ти отргли име од заборава, име твоје, које ће бити написано златним писменима на листовима повеснице нашег народног позоришта,

Давно су већ увели венци, што си их по целоме српетву надобијао за твоје приказе типова из нашег народног живота, али никада не ће увенути венац глумачке славе, што си га стекао у народу своме природном, уметничком игром својом на позорници Никад ти не ће угинути дичан спомен међу нама, славно ће ти име прелазити од колена. на колено докле год устраје српства.

Добро рече о теби наш омиљени песник дмај-Ј. Јовановић:

„Овај један камен није ништа, На сваком камену српског позоришта, Урезаће српско име сина, свога, Дично име глумца Лазе Телечкога !“

Те речи урезане у споменик, који је подигнут из добровољних прилога, најбољи су доказ, да глумац у нашем народу није сам себи остављен, да је омиљено чедо свога на-

у