Позориште

ДАЉА АВ аеео~

рода, а народ, коме служи, да му је и отаци братац и сестрица, и круг и пријатељ.

Тај нови доказ признања о стеченим заслугама, па успомена на нашег никад непрежаљеног Лазу, треба да вас, драга браћо глумци и миле сестре глумице, подсећа – непрекидно да будете и прави глумци, свесни о своме позиву, али и родољуби. Ви треба, да сте сретни у срећи свога народа, 4 кад наступе црни итешки дани несреће и искушења за народ, треба да с њиме плачете, да га тешите и храбрите, ида св за њ и жртвујете.

Ви треба да сте верни апостоли свега онота, што је лепо, добро, племенито, узвишено, истинито и народно.

Тек тако радећи показаћете, да сте прави сипови народа свога, да вас загрева топло сунце љубави према уметности, показаћете, да сте се угледали у светли пример нашега, Лазе, који је био и добар глумаци прави, верни син рода свога.

Па и сами црни дани патње и туге не треба да вам униште љубав према глумачкој уметности, не треба да вам угасе свети пламен одушевљења за позоришном уметношћу,

Радите у том духу, у том правцу, да би се могле отворити и вама двери народног светилишта, да бисте могли ускликнути с песником:

„И у муци искушења,

И у ноћи доба глуво, Дух нас свети тамо води, да што нас је чуво,

Да у зраку светла дана, У врлини света жара, Пропевају тужна срца, Загрле се браћа стара !“

А теби никад незаборављени уметниче, друже, брате и пријатељу, нека ти је светли спомен међу нама! Спавај мирно у земљици црној, уметниче рода свог!“

"Те последње речи прихватила је позоришна дружина и отпевала је лепу, тужну песму, која сетим речима почињала,

мајка, и

ЊПОЗОРИ МЕ

(Народно позориште у Београду). „Срп. Нов.“ пишу: „Шилер на нашој позорници. Као што нам по која комета пролети кроз пучину васионску те својом интензивном светлошћу учини те је се увек сећамо, тако исто и по које дело каквог великана појави нам се на позорници. Тамо се дивимо величини и сјајности, овде идеји и појезији. Само је разлика, што ово последње учини на нашу осетљиву душу великог упечатка, који се неда искоренити. Историја нам одигра по какву трагедију као поуку, али, наскоро оде у море заборавности! Наново нам се тек појави, кад по која пламена душа извади из великог броја светских тратедија једну те нам изнесе у позоришту, које нам је у минијатури свет. Историја је наука. Да, ономе који је чита. Историја нам забележи Орлеанку, Марију Стјуарт и безбројно њих. Али колико је боља жива реч, која се чује у позоришту! Значајне догађаје историјске могу да обуку у драмску појезију само генији. Само тек Шекспир, Шилер и др. могу да се лате виспрених и узвишенијих идеја, јер њихов легаз може дотле да додети. На крилима силе уобразиље полете

они у нов свет — свет идеала,... Завеса зашушти.....

Која је то Марија Стјуартова2 Међу значајне историјске личности средњега века спада и Марија Стјуарт, краљица Шкотска. Њу је узео Шилер за јунакињу своје тратедије „Марија. Стјуарт“. Завеса је подигнута! Посматрајте, па ће вам се још више казати која јез Као девојка одрасла је у раскошном двору француском. То је она, која се опростила са Француском овим речима : „А еп сћете Етапсе! је пе уоџца уегтај јатлаја риз“. Северна природа Шкотске не утицаше добро на млађану краљицу, која налазаше само задовољства у Француској. У исто време религиозна, борба беше у велико. Пуританизам завлада Инглиском, а католицизам Шкотском. Сшив тегло, виз теНојо. Други муж

Маријнн нађе се једног дана мртав — сумња паде на саму њу. Марија побеже у Инглеску, али тамо не нађе гостољубља нето — тамницу. У рукама је своје непријатељице,

Јелисавете, краљице Инглеске. Ова мрзи Марију не само по круни, јер Марија као рођака Тјудорова после смрти прими титулу инглиске краљице, него и женска, сујета ту нађе маха. Јелисавета је вавидила Маријиној лепоти, завидила јој и због љубљеника Лестра. Марија лежи у тамници; љубавник је изневерио. |

Завера буде пронађена, која је хтела Марију да спасе, Састанак између ње и Јелисавете изазва још више немира, и Марија онако измучена чамећи у тамници ипак је поносита те мирно дочека крај — губилиште. — Ето вам живот жене који је био пун бедње п патње! Колико је волела Француску види се најбоље из ових њених речи:

Џад ме! тега Безећпала

Каеће ја. сеуе ћђег Етде гаће во,

5о ашде талп, дав Фезег |геце Плепег

Мејл Негх пасћ Егапктејећ блпсе хп Деп Мешеп — Асћ, ез таг шитег 4016! ...

Сала фортерингејмског замка беше у црно завијена, кад је у њој пала глава жене — мученице!

Што се тиче самог заплета и технике „Марија Стјуарт“ далеко је измакла од „Орлеанке“.

Марију престављаше нам гошћа, г-ђа Ружићка-Штроцијева. Колико може глумица да дотера поред, свог дара, и озбиљне студије показује нам г-ђа Штроцијева, коју можемо с правом да назовемо — уметнацом. Џризору трећем акту са, Мортимером беше диван п гледајући је само ту, можемо рећи да је с особитим даром. У њој видимо Марију као што је, видимо оне ваљано изведене афекте, психолошку борбу, видесмо гњев и јарост, јад и тугу. Г-ђа Штроцијева потпуно је задовољила очекивање наше, јер њена игра беше уметничка како у главноме тако и у нијансима. Гледаоци увек ће се сећати ње, јер је у души њиној остао упечатак, који се не да искоренити,

Јелисавета г-ђе Коларовићке беше врло добро изведена. У улогама овога жанра она је непостижна. Све поједине моменте извела нам је уметнички: сцену у врту са Мортимером, при потпису пресуде, и т. д.

Г. Цветић као Мортимер заелужује похвалу. Добро је извео занесеног Мортимера, одушевљеног да избави Марију

А какав нам је био Лестер (т. Поповић, Шта о њему да речемод — Ништа!

Остали сви били су добри, само једној од г-ђица дворкиња изгледаше полазак на губилишто смешан,“ .

Издаје управа српског народног позоришта