Позориште

име

У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 27. МАРТА 1879. длљлл~

+ Тода. те

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Нретилата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

УСПОМЕНА НА ПОКОЈНОГ ПРИЈАТЕЉА,

(Наставак.).

(6 тога је Коста и отишао на академију, јер академије нису имале ону универзитетску слободу, него је на њима било нешто стете и учења под морање, што та на универзитету није било. Он се ваљда бојао, да не ће и њега на уни-

верзитету окужити болест оне претеране слободе, ·

па је за то изабрао место, где ће моћи свој за· нат добро испећи. На академијама изображава се човек као стручњак, као мајстор у своме послу, на универзитету пак добија се, осим стручног знања, још и шири поглед на свет,-— то је пра"вило, које о једној и о другој школи важи. Па и с погледом на ово избија на. среду Костин реалистичан правац, који се ограничава на оно, што је пред и око њега, који има строго само своју струку пред очима, коме је управо то главно, а све остало споредно, управо луксуз за њега. Имајући то све пред очима, отиде Коста у Пожун на академију. То је било у јесен г. 1864 У то доба био је жив покрет међу српском омладином. Орпески ђаци, где су год на страним школама били, удруживали су се ради неговања, српског језика и развијања српског. духа. И у Пожуну било је српске ђачке дружине. било „Слобода“. КИ Коста је ступио у ово друштво, које га одмах себи за секретара изабере.

_ Но Коста је дошао у Пожун са намером, да учи

мађарски. У Пожуну није то баш врло лако било, особито још и због великог броја српских ђака, који су се на пожунским школама налазили. С тога Коста одмах по свршетку другог течаја, остави Пожун и оде у Дебрецин, баш у срце мађарштине. У Дебрецину је довршио другу годину академије. Треће тодине оде у Кашаву, где је „и државни испит положио. За читаво ово време нема ни једнога знака,

Име јој је |

МЕ.

да. се Коста у то доба јако интересовао за књижевност, или иначе за народне ствари, изувимајући једино напред споменуто секретарство у „Слободи“. Ово је у његовом животу заиста. врло чудноват појав. Баш у оно доба, кад се образовала „српска уједињена омладина“, кад су сва српска срца кипила од одушевљења, био је он

одлучен од те струје, стојао је са свим усамљен.

Његова усамљеност на мађарскеј академији и одлученост од српског друштва давале су му вид, као да струју што влада не одобрава, шта више, као дз се навалице цепа и отуђује од онога, што носи на себи српски народни тип. У добу највећег одушевљења изгледа он једини као млад старац. Замишљајући га таква у тадањим околностима, долази нам и нехотице на ум узвишена

·слика грофа Сент-Оимона, који у најбурнијим

данима велике француске револуције стоји далеко ван домашаја бесних револуционих таласа, и у своме усамљеном куту мирно енује и премишља о новој великој револуционарној мисли, којој није само цел политични, него и економски преображај људског друштва. И Коста је у многоме налик на овог француског грофа, на овог социјалистичког претечу. Он за цело није у то доба седио бадава. Бар ако ништа друго није радио, он је посматрао и премишљао. То, што се у то доба око њега догађало, није се слагало са његовим реалистичким назорима. Ује-

„дињена омладина, која је на послетку постала

и бауком за многе владе, није по свој прилици њему тако страшна изгледала, јер и ако је било у омладини основне мисли, али није било код ње праве, одређене цели, те по томе није могло бити ни стална основа њеноме устројству. Није

дакле било у тадањој уједињеној омладини онога _ | - |