Позориште

и = ТОДИНА 11,2

мл У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 8. АПРИЛА 1879. „~~~

ПОЗОРИШТЕ се

за

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

ХРВАТСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

ЊЕГОВА САДАШЊОСТ И ЊЕГОВА БУДУЋНОСТ.

Два три ли дана иза онога, како се пригодом нрве представе „Травијате“ догодила у народном позоришту позната она саблазан, донеле су овдашње новине вест, да ће се опера 15. маја о. г. укинути,

Пошто се та вест у загребачким круговима, стала на разне начине тумачити, држим за дужност, да и ја коју рекнем с разлога, не би ли тим потакао вишестрано и корисно расправљање о тако важном предмету, док је још времена.

Унапред констатујем, да се мене врло чудно дојмило то смртно звоно опери, зазвонив управо у најнезгоднији час. Јер огласивши се а темпо после оне саблавни и нехотице ми дозва ове мисли: или су надлежни кругови, који имају одлучивати о напретку, или назатку хрватског позоришта, споразумни с догађајем од 11. марта, или нису споравумни. Ако су споразумни, те га одобравају, тада или им је добро дошао, да своју рођену одговорност за унапређење наше уметности свале са своје немарности на леђа „опћинства“, које ју је „одсудило“, или, дато учине, како се већ у неком листу рекло, с особне ненаклоности према опери. Ако нису споравумни, тада изгледа, као да су га се преплашили, па им ваља једном и „опћој жељи“ савесно одговорити.

Види се дакле свакако одатле, да је био ово најнезгоднији час трубити у свет гласове о закључцима, за које се хоће врло мирна и врло патриотична, расправљања.

Било међу тим како му драго, ја ћу већу напред рећи, да не могу у пркос свима злокобним гласовима веровати, да ће се укинути опера, а то ћу да оправдам овим чланком, у ком ћу покушати, да испитам стање наше драме и

наше опере, и последице, које би настале с укинућа опере и битне услове њиховом даљнем напредном опетанку.

Са жалошћу ми ваља, признати, да, се од сталног уведења опере на нашем позоришту, дакле од г. 1872, почео међу драмом и опером развијати врло пагубни антагонизам. То јест, настала је нека неумесна конкуренција о првенство, а то натицање уродило је неслогом, и то таквом неслогом, да она данас прети расулом читавом заводу, подигнутим толиким трудом, толиким жртвама и толиким надама целог хрватскога народа.

Извори тог антагонизма, тог непрестаног трвења једне и друге гране, имају се потражити понајпре у управи самој, за тим у опћинству, а напокон у самом позоришном особљу.

Овом чланку није задатак писати повест хрватског позоришта, нити критиковати рад свих оних управа, што их је наше позориште већ преживило, — томе сад овде нити је места, нити су ми на руци еви податци, који би могли служити за темељ таковој критици. У главном ми је само констатовати, што се већ давно признало, да су све управе до данас биле само покуси, да су биле мањкаве, које с неуредних одношаја на, позоришту, које с неструковњаштва и недостатка драматуршко- управне вештине, које са свога одношаја. према влади.

да ваљану управу позоришну изискује се само један човек, а тај мора да је читав и самосталан; он мора да је стекао практичне вештине, те да познаје сва уметничка и техничка средства и финесе за управу великог уметничког института, а за тим да није присиљен покоравати се моћном упливу виших фактора, који си присвајају неки посве неосновани