Позориште

Рале ОВАА –

Хан

и по напредак позоришта штетни надзор, већ | али би се могло и морало очекивати од патри-

само правим потребама, које му показује око струковњаштва и срце домољуба.

Радо ћу допустити, а и признајем, да је свега тога понешто било у нашим позоришним управама, а не ћу двојити ни о патриотизму, — ај су све то одмаздили с друге стране наши ситни одношаји, који нису никад знали лучити ствар од особе, сврху од средства, пожртвовање од таштине. К свим споменутим манама и недостатцима, придружили су се већи захтеви публике, увела се год. 1868. оперета, кашње мешовита опера, а напокон г. 1872. и стална опера. Тиме се буџет отеретио, те почео расти дуг.

Сталним уведењем опере још се више отештао положај управе, те она није обратила, једнаке пажње обадвема гранама хрватског позоришта, а више тога пропустила је учинити, да осигура народном хрватском позоришту еталну будућност и сталан напредак.

Садања је управа морала услед знатног дефицита приступити и к знатној редукцији плата. драматскот и оркестралног особља. Како ли несретна и неправедна беше та замисао, најбоље су доказале врло честе размирице са драматским особљем, јер се у њ бацила клица уверења, или ако хоћете сумња, да се оно понижује. То је уродило кликом: „Драма плаћа оперу!“

Јасно је, с каквом је љубављу под тим околностима драма ишла на извршивање свога уметничког задатка, пошто се није ни обезбеђењем своје будућности отштетила. Борило се управо само о ексистенцији а за напредак — —

Толико су посредно или непосредно допринеле антагонисму. Да како да се то збивало по вишем налогу. (Не без обзира на виши разбор. У.)

Ошћинство са своје стране носи такођер неку одговорност ради тога, што је антагонизам ове године постигао вршак, јер је фактично протежовало оперу, а клонило се драме, што најбоље сведочи полазак представа. Тако су се Фуршамболти“, најдуховитији и најкраснији игро-

каз и новитет ове сезоне, приказивали пред праз-.

ном кућом, док ће опера „Чувидски плес“ која се у Загребу кроз две године бар 30 пута певала, још и данас напунити кућу.

У том се смеру да како не може прописивати ничијем укусу, а најмање страним елементима,

отичног и углађеног дела хрватског загребачког опћинства, да ће драму, којој је задатак с гледишта народног свакако виши него опери, крепко подупирати. Непотпуни ансамбли и још лоши комади да како, да су га мало кадри привући, најмање ће пак привући у драму супротне нам елементе.

Позоришно особље напокон са своје стране криво је антатонизму, што драматско особље мисли, да је тиме на неки начин понижено, подређено, што ужива знатно мање плаће од оперног особља, а ово опет, што мисли, да је, јер је боље плаћено, узвишено над оним првим. То су врло криви појмови, јер чланови хрватског народног позоришта, били они представљачи или певачи, у свом су чину посве равни, шта више, гости опере, премда боље плаћени, нису равни стално ангажованим глумцима. По целом свету пак бива, да се певачи боље плаћају од глумаца, јер се и пре истроше од глумаца. Са тог је гледишта дакле најмање оправдано трвење.

Тако стојимо дакле е раздором и његовим поводима. Да видимо сад на посе стање драме и стање опере.

Хрватска драма, ако није за задњих година назадовала, напредовала сигурно није. Ваља овде лучити продукцију, која је нешто нарасла од приказивања, које није напредовало, јер под напретком приказивања разумевамо узгој новог врсног нараштаја и углађење и усавршење глумаца, који већ дуже времена раде. Фрајденрајх и Мандровић, Милан, Сајевић и Бан, Ружићка и Бајза, Краљева, Перисова и Сајевићка — то су силе, које су већ постигле, што су могле постићи. Остају још Фијан, Петернекова и Фрајденрајхова, — зар је на њима сва будућност 2

Изгубисмо Јовановића, истина његовом кривњом, Собјеску интригом, а та иста интрига привлачи к себи Ружићку, Бана, Антона, — друге чини безбрижним за завод на ком делују. А што онда 2

Погледајмо сад, чим се хранимо.

Класична драма је посве немогућа, јер нити имамо јунака нити јунакиње, нити ансамбла, декламаторни и патетични комад има само Мандровића и Џериесову, а' има ће Фијана (Есекс) и Петернекову ; фина дворска игра има само Ружићку и понешто Мандровића, ал нема љубав-

ари

и