Позориште

ен те – ==

нанео: пе 191 ~лллла

1 КО

ника, (ове партије суплира Фијан, ал његово је | уметности. Па ако то она сад илијош није,

право поље већ споменуто, — пак... а Саеваг,

алћ заћи), комедија и карактерна игра, па ша-

љива игра још су најбоље оскрољене, премда | је и у њима ансамбл врло непотпун. Лакрдија

и пучки комади немају правих репрезентаната, премда би се првој могли прибројити Сајевић и Антон, а другој Фрајденрајх.

Према томе може си свако сам лако израчунати, колико нам тога недостаје и да ли одговара овакав ансамбл задаћи уметничког института 2 То је можда могло задовољавати пре 10 до 15 година, ал данас више не, а чим даље, тим мање ће моћи задовољавати.

Хрватска драма дакле не одговара свом задатку ни погледом на број својих сила, нити погледом на свој репертоар, пошто се мора ексклузивно држати уско одмерених граница. А ипак би имала њезина сврха бити еминентно важна по развитак наше књижевности, хрватског језика и

то је само наша кривица, јер смо је до сад премало ценили и за њу се бринули.

( тога би прва и главна дужност интенданције морала бити, да настоји, да достојно попуни ссобље. Ја ћу према томе и према ономе, што ће још следити, ставити на крају чланка образложене предлоге.

Што се опере тиче стање је посве другачије него код драме. Од мало година од како се опера у нас стално почела певати, она је годимице напредовала, те се мора без оклевања признати, да је она ове године постигла вршак своје дотераности. |

Ту се ваља да како ставити на искључиво становиште уметности, па се упитати, да ли је опера одговорила главним захтевима уметничког извађања, а за тим, да ли је привредила штогод хрватској глазбеној уметности 2

(Наставиће се.)

мар» рањава

ООО РИС

# (Народно позориште у Београду.) „Српске новине“ пишу: „Андријана Лекуврерова 2 Ко би чуо за славну тлумицу прошлога столећа, да је нису њени земљаци изнели у драми! Францези с поштовањем спомињу њено име. Она је њина А зар мислите, да се уметник на томе пољу изгуби 2 Зар његово име после смрти ва навек пзчезнер Не! Утисци глумаца на гледаоце јесу моментани, али су они доста, јаки, да се упију у душу слушаочеву. Зар вам ни једна сува. коју пустите у позоришту, није пала на срце% Зар после представе не идете своме дому срцем чистијим 2 Утисци прелазе од рода на род — вечни су. Глумац је дао тело драми. Он влада целом множпвом гледалаца. Бурно одобравање му је као угодан ветар, који тера лађицу својој мети. Али и ако по неки пут дође бура, нека, се не боји, него нека корача напред. Талија му је одредила звезду. Она му сија на небу.

Андријана је живела у прошлом столећу, па је опет успомена на њу жива. 'То је оно што вели Виктор Иго: „Ропг ди шп евргњ- доппе фопфе за сјалтђе, М Ли Таљ Ја таогћ.“

У четвртак 22. о м. гледасмо „Андријану Лекуврерову“ од Свриба Легуве-а. Ми ћемо у кратко рећи што о њој. Младу глумицу љуби Мориц, гроф саксонски, Жена војводе буљонског љуби Морица. Ето јој супарнице. Сплетке почињу. Војвоткиња је тражила ма какав начин, да се освети својој супарници. Оне се познаду у једној кући, у улици Гранж-Бателијеру. Четврти је чин... Он јепонајбољи, Ве-

лика госпоштина захтева од Андријане, да им штогод из своје улоге изговори, Поштен карактер њен међу тако ниске карактере. Мориц је до војвоткиње. Андријана почне Федру.

У говору се окрене војвоткињи продужујући: Ош, гопвал далз је егшпе цпе ћопфецзе рајх, опђ ви зе фате пп Фголђ дфш пе гоцењ јатпајв! То је било доста... Раз емегабећисе Хе 156 епе егђовђе боћјапсе, вели Берне. Киту цвећа посуту отровним прашком шаље војвоткиња Андријани, ону киту, коју је дала Морицу. Она умре у оном тренутку, кад јој Мориц вели, да ће је за жену узети.

Погледамо ли комад ма са које стране, он је лепо израђен. Заплет ваљан, пун ефекта, који гледаоца јако потресе, диалог пун — у опште комад ваљан.

Г-ђа Штроцијева почастила нас као Андријана. Чим се појавила, публика ју је поздравила, које је и у току представе чинила. 'То је знак колико наша публика уме да цени њено уметничко играње. Сваки покрет био је карактеристичан. Онај жар нежне љубави, па после ону патњу извела, је она тако, да смо са њом били потпуно задовољни. Ми ћемо је задржати у лепој успомени, а мислим да ће и она нас.

Приказивање комада било је дивно, поред ваљане игре г. Јовановића. (Мориц), и г. Рајковића (Мишељ) А и вешто изведена игра г. Суботића (Шатељ) пријатно нас је дирнула,.“

Издаје управа српског народног позоришта.

259)