Позориште

Па

па А ЉОБ ЗАДАМА.

се не меће у гроб болесник, који ће уз ваљану операцију оздравити.

Пажљиви се читатељ могао уверити из свега, до сад реченога, да су одношаји на хрватском народном позоришту допрли дотле, да га ваља или у целости укинути, или с темеља преустројити. Оно прво нити може, нити сме бити, преостаје дакле друго, од чега зависи сва будућ"ност његова.

А како и што да се преустројиг У том потледу ево у главном формулисаних предлога, за које радо признајем, да су непотпуни, али би се изкуством и правом љубави и пожртвовањем за, ствар дали попунити.

1. Управа народног хрватског позоришта нека се повери само једној особи, посве неодвисном

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

пина сања -афјњ————-—

(„Жене у уставном животу“ Шаљива игра у 3 |

чина, од Колочана Тота, превео Јустин Милан Шимић.) Приказана у недељу 25. марта о. г.

Једва се приказа ва нашој позорници преведена глума! Али, и било би доста чудно и смешно, кад би се тако специјално мапарска особина „прерадила“ на српски Не кажем, да у нас нема кортешовања и осталих мана, које спопадну људе, чим осете коју мангуру више у џепу, али у горњем случају остаје ипак тип маџарски

Глума је доста позната нашој публици, није дакле нужно, да се бавимо око ње, а држим, да неће бити ни нужно, да уверавамо публику, како су глумци били ваљани, од Валенте Банфалвије (Ружића) до Барона Сланкаменије (Добриновића) — бар тако иде ред на позоришном листу.

(Ванредна представа у корист породице покојног песника Ђуре Јакшића ) У уторак 27. марта о. г.

У пуној дворани обави се свечана представа, пред многобројним светом одаде управа и позоришна дружина пошту своју породици српског песника. Распоред беше: 1. „Уводизсловенских песама“ од Титла, свирао позоришни свирачки збор 2. „Пролог“ говорио т. А Хаџић, управитељ срп. народ позоришта — кратка али врло ваљана карактеристика Јакшићевог песништва. 8. „Снегу“, песма од Шуберта, певао г. П. Добриновић. 4. „Еј, да ми се љубав слије,“ дует од Менделсона певале гђа С. Максимовићка и гђцал. Хаџићева 5. „Три хајкука,“ од 3.-Ј. Јовановића, декламовао на одличан начин г. С. Рајковић. 6. „Молитва,“ од Вебера, квартет, певали гђа С. Максимовићка, гђца Л. Хаџићева и г.лт. П. Добринсвић и ђ. Јовановић. 7. „Ср ске народне песме“, певала на ошпте задовољство гђа Д. Ружићка. 8. „У вод у оперу Виљем Тед“ од Роси-

интендату, који је одговоран једином бану, као глави земље. Хрватски сабор нека врши надзор. Интенданат нека буде слободан и самосталан у свима одредбама, штоће их потребнима пронаћи буди према особљу, буди према управи техничкој и финанцијалној, буди према уметничким средсвима, којима ће се послужити, да поспеши напредак и углед завода, не прекорачив ипак задатка, да равна хрватским земаљским позориштем па да му ваља према томе у првом реду настојати о напретку домаће, хрватске уметности.

2. Да узмогне процветати драма и опера, ваља јој имати не само драматских дела, већ и ваљаних репрезентаната, дакле предетављача и певача. А кадће тих бити, увећа ће сеи продукција.

(Свршиће се.)

нија, свирао свирачки збор позоришни, На послетку се привазала позната шаљива игра Р. Бенедикса „Пркос“, што је посрби Ј. Андрејевић, а музику јој удеси А. Максимовић. — Публика је задовољно оставила, позориште, не бројећи то вече међу изгубљена.

(„Кин.“ Поворашна игра у 5. чинова, написао Александар Дима, с француског превео КОН. Христић.) Приказана у суботу 7. априла о. Гг.

И та је глума доста позната публици нашој, али за то опет не губи никако од своје вредности. Она је себи задобила, грађанско право на свима европским п ваневропским позорницама. Она је двојако занимљива, за публику, што је врло добра, жива, пуна духа н зашлета, и за глумце, јер је у њој главни јунак један од најизврснијих репрезентаната, глумачке уметности, инглески глумац Едмунд Кин. Ми га видимо, какав беше код куће, пред светом, нижим и вишим, у гардероби и на позорници, видимо га као човека и глумца, видимо га кад ужива и пати, видимо га у котурну, у фраку, у блузии шлофроку, али, наравно, у свакој струци идеалисаног, узвишеног, не са свим таквог, какав беше заиста.

Од приказивача споменућемо Ружића као Кина, гђцу Л. Хаџићеву као Ану Дембијеву. г. Рајковића као војводу галског и гтђу М Рајковићку као Јелену, њима припада главна заслуга. Једно бисмо пак замерили у подели, и то, што се дало тђци Б. Хаџићевој две разне улоге, кад је била још једна снага на расположењу. Гђи С. Максимовићки не би за цело дерогирало, кад би се примила и незнатне улоге Кетике, те би на тај начин отпао пола непријатан, пола смешан уплив на публику, кад једну особу гледи у разним метаморфозама, и то још у овбиљној глуми. К. Р.

Издаје управа српеког народног позоришта

а