Позориште

„-_____________________________-__-8 = ~ 5 || пољ У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 15. АПРИЛА 1879. „= |

| = ТОдИНА У1.2- | || ј || р | || | + БРОЈ 5), 2= | >“ К и 5 г

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

| НУЋ У СОЛБИРИЈУ.

ОД САХЕР-МАЗОХА.

Поносна варош Петра великога, суморна вла- | глумцу Фрожеру. Тај љубимац царев био је кодарка над севером, завила се у своје зимње рухо. | мичар трећег или четвртог степена. По што није Река Нева заледила се, а по леду се ухватило | имао среће у Паризу, увртио је себиу главу, да | сребрно иње и мраз. По спољашњим етуповима дође у Русију, где се било одомаћило фран| од красних палата и по кућама с лица нахва- | цуско позориште. После многих белаја, што их тало се снега. С кровова висиле су ледене све- је претрпио, приспе у Петроград, појави се у | ће, које су се блистале као сјајни алеми. Била | згодној улози на позорници, допадне се гледаоје ноћ. Тихо, као каронов чун, клизиле су лаке | цима, и што је значило још више, допадне сем саонице преко снежног ћилима, што је био про- | дару. Павао га дозове у своју пањегу (ложу). стрт по широким улицама. Само се по каткад | Фрожер се понашао према цару као што би се чуло звонце с коња, што су били упрегнути у | понашао и други Француз у такој прилици: био саонице, и по каткад се само захорио кроз тиху је учтив, удворљив, љубак, али је поред тога иноћ глас стражара, као неко запомагање. Над | стакао и свој некако скромни понос и своје са| Петроградом прострло се небо са безбројним звез- | мољубље. То се допало самодршцу, кеји се већ дама, као какав златом изаткан шатор. навикао да гледа око себе пузавце, ласкавце, |. Кроз ту ноћну тишину чула се само у „зим- | скутоноше и понизне робове. Још већма су му се ној палати“ вика и раскалашна певка. Весели | допале неке незнатне досетке, што их је тај јагласови смешали су се с бахантијском свирком. | дни глумац еабрао по каванама паришким, ко-

Цар Павао, син северне Семирамиде, тај осо- _ јима се овде, где никоме није било до шале, мобењак међу владаоцима, држао је пир у красној, | гао разметати. | сликама и статуама украшеној дворани. Он се Од тога часа постао је љубимцем царевим. частио са својим љубимцима, што их је по сво- | Свако јутро је морао долазити к њему, па му је јој ћуди изабрао, без обзира на њихов сталеж, | морао дневне новости илустровати својим досетпорекло, или положај. Ту је седио кнез, чије име | кама и прорешетати државне великаше, који су светли у златној књизи, поред обичног сиромаш- | ту стојали и за невољу се смејали своме чуду. ног потпоручика, државник поред сликара, или | А и својске раскалашне вечере цареве нису мокаквог туђинца чудњака. Мален, одабран орке- | гле проћи без Фрожера, па кад су наилазили они стар свирао је у дворани. Цар је седио са сво- | суморни часови, кад би Павла спопадала нека јим веселим друговима за дугачким, обилатим | махнитост, француски је лакрдијаш био међу оном столом. Вино се пило немилице. Ту се разгова- | неколицином, што су смели да се приближе цару. рало о свачему, препирало се, певало, шалило | Њега је цар, шта више, по често у сред ноћи се и доскакивало десеткама. Друштво се весе- | позивао у „зимњу палату“, да — као што се цар лило са свим својски и раскалашно. Тако је мо- | изражавао — расплаши совуљаге, што су сеу рало да буде кад се веселио и забављао цар | палати угњездиле и што су несретног монарха Павао. плашиле смрћу. ;

Прва улога у том друштву допала је неком Овога пута канда су цара спопали демони у

у - О ИО 0