Позориште

пала У НОВОМЕ САДУ У ПОНЕДЕЉАЋ 28. АПРИЛА 1879. лоллљ~

„>

/7У

4. РОДИНА: Т1,

4 Ф

+ БРОЈ 69, 2Е " Ра

пр

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

О ИНОЦЕНОВАЊУ ДРАМАТОКОГ ОПЕВА,

из „КАТИХИЗИСА ДРАМАТУРГИЈЕ“ ОД Р. ПРЕЛСА.

При инсценовању каквог драматског спева дужност је артист:чног управиоца, звао ее он драматург или режисер, да сам некако заступа тај драматски спев. Задатак његов у томе послу састоји се из трога: из поделе улога, и обележења одношаја појединих улога спрам задатка, који је целином задан; из надгледања и руковођења проба и из наредбе, како ће се комад са спољашње стране инсценовати.

Што се тиче поделе улога, може се дабогме тек идеално захтевати, да се свака улога додели најспособнијој снази, јер је свака друга подела, некако неправда спрам дела пишчевог и спрам писца самог. У пракси пак томе захтеву стоје на путу неке тешкоће. Прве енате морале би тада суделовати у евим комадима, а то тим више доказује, да је нужно имати за улоте вишег реда, одличне репрезентанте, а не тек осредње. Друго је питање, да ли да се комад никако и не даје, кад за једну или другу улогу нема достојног репрезентанта. То ће зависити од важности тих улога или и од тога, да ли је у опште комад такав, да се у свим околностима на позорници приказивати може или не. У опште се сме поставити правило, да се комад, кога се улоге за тај пар у главном не могу згодно поделити, не треба тада ни да приказује, јер то нити јеу интересу питшчевом нити у интересу репрезентаната и позоришта. Кад на позоришту има снага, ва сваку врсту улога, онда се неће моћи то ни догодити, осим ако комад лежи ван праве репревентанцијоне сфере ког позоришта, но у том случају се комад за то позориште не узима ни у рачун.

Наредбе, како ће се комад са спољашње стране инсценовати, треба највише да се односе на. то, да то инсценовање, одговара спољњој си-

туацији, но да се не истиче, да пажњу и сувише на себе обрати, па да тиме шкоди драмалским дејствима, која се хоће да производе, и да им стоји на путу. Шекепир додуше у тој тачци није могао поставити никаквог правила, али се ипак оно, што би он данас отоме изрекао, може сазнати из поуке, коју даје једном од својих луда; та поука, гласи: „Па онима, који код вас луду играју, не дајте да више рекну, но што им стоји у улози, јер има, их таквих, који се сами смеју, да би на смеј навели гомилу будаластих гледалаца, ма да сеу исто доба треба да обазре на нужну тачку у комаду.“ На хисторичку верност спољњег инспеневања мораће се само у толико обзирати, у коликс је то од важности по цељ приказе; та цељ и није историјска или антикварска каква поука, него приказа извесних одношаја човечијег живота. И при том ће се каткад појетска истина разликовати од хисторијске. Тако н. пр. неће се зацело огрешити о хисторијску истину, каду каквом комаду, који се приказује у наше време, по позорници хода млада госпа, која, добро стоји, натрентана свом рафинеријом данашње моде; али ће се зацело огрешити о појетску истину, кад треба да нам се та госпа у том комаду прикаже уједно и као добра кућаница, која на одело баш много не држи. Па тако се огрешује такођер о појетску истину, кад се у комаду каквом, у коме је писац сву важност поставио у унутарњу акцију, приказа, највећма обзире на, историјску верност богатог, али по акцију сасвим ирелевантног спољњег инеценовања.

Руповођење проба на многим позориштима, само код опере сасвим одговара својој сврси. Капелник ту заиста стоји као интерпрет комповиторов и надгледа сложно. и хармонично делање