Позориште

АИ ПРАВО

разних снага, које ту учествују. Његов ауторитет овде је осигуран тиме, што сваки поједини зависи од његовог руковођења. То се руковођење опште признаје да је нужно, а основ му је уједно у музици, у колико се овде темпо, ритмус и трајање тона може определити и означити, Драматурт и режисер нема тих послешних услова за

|

| | |

свој ауторитет. Што мање репрезентанат глуме осећа, да му је ичија помоћ нужна, то ће тим мање хтети, да се наредбама драматурговим или режисеровим покори. Па ипак је ван сваке сумње, да и овде исто тако треба духа, који ће уређивати и руководити, како би се сачувала складност и хармонија целине. Ек.

парова нарањ—–——-———-—-

висбтићи.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Наживио се.“ Шаљива игра у 1. чину, написао Коста Ристић. — „После игранке,“ Шаљива игра у 1. чину, написао Дике, превео М. Х. — „Француско-пруски рат.“ Шаљива игра у 1. чину, од К. Трифковића.)

(Свршетак.)

Шрва нам је примедба на понашање бановчево у опоме моменту, кад гђа Наталија буде приморана, да га опомене а он се повлачи, само испред њене особе, и изјављује, да ће да се прошали са Маријом, удварајући јој се. уШвенкунге бановчев је истина сасвим добар, али ма како да је Бановац особењак, не може се тако олако допустити, да на такав начин интродукује титрање са светињом женског осећаја, на начин, који од безобразлука није ваљда ни јелан корак удаљен. На његову ону равнодушну, лакоумну изјаву, морала би свака, госпа, особито пак од духа гђе Налалије мало друкчије планути, него што је то гђа Наталпја у овој глуми учинила. |

Друга је првмедба на језик. Истина, да би нам писац у овоме могао приговор вратити, јер у његовој глуми нема можда ни десети део страних речи, колико је у овој нашој рецензији. Но то ништа не чини. Ми смо ову рецензацију писали колико у општем интересу јавне критике, толико бали и самога писца ради, а он ће нас, држимо, поред света тота потлуно разумети, па то нам је доста. Али писац је песник, уметник. Он је своје дело за публику писао, па треба да је у том његовом песничком умотвору и језик леп и одабран. Нас бар вређа кад у песничком умотвору чујемо речи ,шогоре“ п уженира“. У

И још једну врло, врло ситну примедбу. На једном месту, где (О. Бановац вели, да оће да учи медицину, мотивује он то тиме, што има доста времена — ,,24 сата на дане. Ово није досетка, него је више баналан израз, а то, бар у финој шаљивој игри, несме бити.

Нека нам се не замери, што смо о овој маленој шаљивој итри толико развели. Чинили смо то у интересу нашег позоришта и наше драматике, а нарочито пак у интересу самота писца, чију даровитост ми ценимс, и коме на овоме пољу озбиљне воље и постојаног труда желимо, у нади, да ће поред савесне критике из њега изврстан писац шаљивих игара постати.

Шло се приказа глумаца тиче, тај је био неједнак. Ружић (6. Бановац) био је, као свагда, п овога пута врло добар. Лукић (Војновић) био је за своју улогу доста укочен.

| |

Не можемо ни ми а да му не приметимо, што му се већи са других страна примећује, да треба да се озбиљно труди, да се од старачког, укоченог држања и кретања одучи. Ако игде, то сеу овој улози то најбоље могло приметити. И ако је Војновић човек, који практичним путем ходи и ако је већ три године ожењен, ипак је млад човек, а што је главно некадањи друг разузданог и раскалашног (С. Бановца. С. Максимовићка. (Наталија) нека допусти да приметимо, да се ни на једном члану нашег позоришта не опажа таква, неједнакост у игри као баш на њој. Кало патетична. јунакиња, особито још кад улогу своју добро проучи, она нас не само задовољава, него нас заноси и фрапира. У конверзационом тону малаксава, може бити зато, што су ово улоге лакше, јер одговарају обичном животу, а често баш и самој индивидуалној природи, па приказ особе оставља и ослања, на саму природу своју. Но ако нам природа није типична ако у нашем обичном кретању и обичном нашем гласу није нешто опште, нешто обично изражено, онда не смемо ни најмању улогу на своју природу оставити, А и право је, да се и најмања улога и најобичнији карактер, и најлаквта приказ увек исто тако савестно штудира, као и оно што је најтеже и најнеобичније. Онда би нестало оног прекида у говору, нестало би оног неприродног мажења, као што је то било овога пута приликом приказа гђе Наталије. Па не само, да је приказ (О. Максимовићке овога вечера одударао од многог њеног приказа, него и у самом овом једном приказу било је местимичне разлике. Кад год је озбиљна била, изгледала је доста природна, но чим дође у њежан расположај, упада одмах у горе споменуту погрешку. Надамо се, да ће С. Максимовићка, на. којој се баш очевидно види да иначе млого труда око својих улога полаже, и да озбиљно тежи за усавршењем, ове наше примедбе искрено српу притранти. Л. Хаџићева (Марија), и акоје слаба и у грозничавом стању, одиграла је своју улогу добро. ћирићева улота (слуга) била је незнатна.

„После игранке“ дађано је сада по други пут на нашој позорници овде у Новоме Саду. Шрви пут је приказана ова шаљива игра 12. маја 1877. Тадашњи рецензенат изразио се о њој, да „пије ништа друго, него скоро бурлеска епизода“, са којим се судом ми потпуно слажемо. Приказали су је М. Рајковићка (Хенријета Димонова) и Рајковић (Кодберг), и то врло добро.

„Француско-пруски рату, то позорнишно првенче нашег покојног Косте Трифковића, прелазило је већ врло млого

80,