Позориште

–

ебефр 1 Ферог~

тељи из ђаковања му. Једни га одвраћају, што и сами држе, да од певања нема хлеба, а други, и то Едвард Грунд; одвраћа га још и за то, што је приметио, да га Атнија поштује и — да му је наклоњена, а сам је рад, да се њојзви додвори. Што он и пријатељи више салећу песника, да се остави безкориснога писања и певања, које „чорбу не кува“, — Хајнрих је све одушевљенији Он је науман штампати дело своје по што по то. Како је сиромах, мора да узајми. Дело му критика одбаци, то га јако дирне. Нема куда, нужда га приморава и он ступа у канцеларију Едвардова оца, тајног саветника. Едвард је ово за њега, иврадио, али под тим условом, да се окане песме и певања. Занесени песник прима, нуждом и оскудицом натеран, ово звање. -

Међу тим се већ Агнија удала за тла а хајнрихова жена поболела се и умрла. Песник све сноси јуначки, али је већ привидно клонуо. Тешко, претешко му пада, што не може да пева, и то га највише тишти, но ипак нема куда. У своме, можемо рећи, абнормалном стању ни о чем се не стара, па ни о детету, своме јединцу Виљему, ма да је иначе ревностан и уредан у писарници саветниковој.

Добри људи се старају ва нејакога Виљема. Ту је баштован Амалов. Он сузама моли Едварда и жену му Атнију, да усвоје Виљема, да дете не пропадне. Агнија, је рада, али Едвард не пристаје, не сме да се прими тога терета. Но и он попушта, кад јга шваље Федор скоро силом нагони. Федор је нежењен и богат, он ће све оставита Виљему, он ће од сада штедити, да само што више остане; он би Виљема и к себи узео, али „каква ће нега бити у нежењена човека 2“ Едвард се склони и прими

Виљема после јаке и жестоке борбе и са самим собом,

а и са Федором и женом и баштованом Знао је. он, да. је Хајнриха нужда, прека нужда натерала, да се окане певања, а сада је сам, сада ће моћи без бриге се одати на ново песми и певању, за то се и противио тако дуго

Чега се Едвард бојао, није се убојао. Хајнриху је лакше, што му је „дете смирено, а жена још већма умирена“; он добија нове снаге, Агнија му долави пред очи им она га гони — он мора напред, али се лаворика већ сасушила. Сасушила се у штал.

У своме новомв полету Хајнрих се већ заносио песмом н милином. те пред Агнијом, женом Едвардовом, одушевљен и занет, изусти и оно, што мужа вређа, који башу

тај мах у собу уђе. Едварда ово јако ражљути. У то му дође отац и от-

кавује Хајнриху звање и васлугу као „рушитељу кућевнога. мира“. То га тако потресе, да осушеном лавориком, ван себе, одлази, да се потуца од немила до недрага.

Прилика нанесе после двадесет година Едварда са женом му и децом у Висбадн. Са децом: усвојеним Виљемом и рођеном ћерком Хенријетом. А прилика донесе и Федора, и он — непажњом открива тајну Виљему, да је он посвојче Едвардово и да му отац беше песник Хајнрих, чија дела и песме одушевљаваху Виљема Отац му се пре двадесет година удавио у Рајни, како се казује.

Дела су Хајнрихова након смрти његове скупљена и издана и он се слави као „песник генијалан“

Ту у Висбадну, камо је Хајнрих као суманути просијак

дошао, упозна се са зином својим, ту уповнаје снаху Хенријету, коју је Виљем мало пре испросио, ту се састаје са пријатељима : Федором и Едвардом, ту на ново виђа поштовача свога песничкога дара, Агнију, ту му, што је најглавније, долазе до руку његова. рођена песничка дела штампана и по свету растурен%, ту довнаје, да се слави и велича — и под утиском свега тога нешто се себи враћа, да још горе прође. Не могав све то поднети, пада оне 'вешћен узвиком, да га Матилда, жена му, зове и — умире.

То је у кратко садржина горње позоришне игре. Писац ивноси, како се бори песник са провом живота, како на све стране има непријатеља и како у истину подлеже. Лаворика му се суши у просијачки штап, али то је за време, за кратко време, а просијачки штап се на ново развија у лаворику. (Свршиће се.)

% (Недељни ред представа. У први пут: „Језуита и његов питомац.“ Шаљива игра у 4 чина, од А. Шрајбера, превео А. М вртак 19. новембра:

уторак 17. новембра

— У чет„Женски рат.“ Шаљива игра у 3 чина, написао Скриб и Легуве, превео Л. Телечки. У суботу 21. новембра: „Марија Стјуартова.“ 'Трагедија у 5 чинова, од Ф. Шилера, превео Н. — У недељу 22. новембра с новом поделом улога први пут: „Ђурађ Бранковић.“ Трагедија у 5 чииова, написао К. Оберњик, превео и ва српску позорницу прерадио Ј. Ђорђевић.

тозо ви ш њ

“ (Народно позориште у Загребу.) 16. новембра 0. г. приказана је шаљива игра „Јевуита и његов питомац“, од Шрајбера. По загребачким листовима представа није успела по новом равдељењу улога. Вадовољили су у приказивању само г. Фијан као магистар Рафаел, | гђица Краљева као његов питомац Шарл, само је штета, што је госпођица често муцала, јер опет или није внала улогу онако на памет, како то иште живи карактер Шарла, или се у говору залетала. Задовољио је публику јоште г. Милан као вртар и г. Бан као гроф Сципион. Осталих % улога видили су загребчани куд и камо боље одглумити. Г. Коларовић нема за великаша доста ноблесе нити потребитога мира. Гђа Коларовићка пак није могла импоновати својим вековитим миром и монотонијом у говору. На послетку бисмо, веле загребачки листови, упозорили, да се шапталац чак до стражњих ложа тако гласно чује, да престаје свака илузија. Тим је дакако у уском савезу учење улога, или ако шаптаоница није подигнута према акустици, нека се промени бољом конструкцијом “" (Народно позориште у Београду.) Министар просвете наименовао је позоришни одбор. Одборници су: Милан Кујунџић, др. Владан Ђорђевић, Андра Николић и Хајим Давичо. (Гроф Александро Фредро), познати пољски писац поворишних игара, написао је два поворишна дела, и то драматску слику „Погинуо од глади“ (у стиховима),

и лакрдију у једном чину у прови под насловом: „Омрт и жена, богом досуђена,“

Издаје управа српског народног позоришта.