Позориште

“обер У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 22 НОВЕМБРА 1881. Фе“

ви н ТОДИНА У с

ПО ЗОНЕ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излави свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. Претплата се шаље администрацији „Позоришта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

САВА РАЈКОВИЋ,

дине Саву Рајковића.

Он премину у Сомбору 5. децембра 1880. тодине након дужег, тешкот боловања у 32. тодини живота свога.

Он оде у онај непознати свет, од куда се још нико није вратио, а собом понесе многе своје улоге, које не ће нико више оданде донети на овај наш познати свет, где се врлине људске тако лако заборављају.

Нама, који смо уживали у игри његовој на, позорници, који смо га волели и поштовали као глумца: нама, остаје тужна дужност, да му сачувамо успомену, сећајући се њега и његовог глумовања.

Рајковић је био даровит глумац и као створен за то, да приказује тако зване „старе господаре“, тече,

чике, тајке и ујаке, за Које се тражи благословена доброћудност. Био је прави Крез у бонономији. Свесно и разборито развијала му се игра

РОЂЕН 19. ЈАНУАРА 1848. + 5. ДЕЦЕМБРА 1880.

Немила смрт оте нам из наше сре-

ку, и најмању, улогу цртао је вештачки. Свака реч, сваки поглед, сваки покрет био му је на

свом месту: таман као што треба. Врлина, му је била, што је створове песничких духова на ново стварао, верно

природи и улови, те је_

тиме дочаравао пред очи наше живот, у коме се сукобљавало сто врачака у једној слици. Имао је осећаја за символику човечије душе у покрету, држању, гласу и у изразу лица. На игри му се видело, да тежи за тим, да проникне характер и да га, пренесе у себе самог. Характере, које је приказивао, гледао је, да индивидуалише, а то му је давало игри правог живота, истине и свежине. Његов Лебрехт Шлегл у „Ултиму“, Шумбалински у „Јединици“, Радостин у „Девојачком завету“, Маркиз Монтифиор у „Дон Цезару од База-

на“, Бромберг у „Проводапцији“, Милош Обилић у комаду истог имена, Ива Црнојевић у „Максиму Црнојевићу“, и многе друге улоге — све су

|

|