Позориште

=осарер 18 Фирог—

то били створови његове маште, његовог ума и срца, створови, који су му прибавили лепо, угледно место у пантеону српских глумаца. Ко се не би н. пр. живо сећао, како је верно, истинито и природно приказивао Шумбалинског, тог себичног, лажљивог, али ипак доброћудног пољског племића, кад се оно нађе у запарим неприлици! Себичност му се видела у начину, којим је поступао с другима, лаж му се хватала у оном несигурном гласу и кретању, доброћудност вирила му из очију, а од неприлике и муке лио му се зној са чела. Она збуњеност доброћудне варалице, она значајна прта око немих уста, кад га ухвате у у лажи, онај помирљиви глас и слатка речитост кад призна и приповеда, она блажена веселост, кад се измири са својим ћерима и зетовима, оно претварање као да се љути, а одмах за тим онај себични осмех, кад је реч о богатом, петом, зету, па најпосле оно страшљиво бирање речи, којима казује, да је ожењен — све то редом извео је тако дивно, тако лепо, да си се морао, хтео не хтео, дивити његовој уметности у нотанком цртању характера. Или зар није очарао свакога, ко га је год гледао као Иву Црнојевића, тог поноситог господара Црне Горе2 Његов угледан став, његов звучан глас, његово достојанствено кретање и одмерено понашање, његов бол и туга и очај — све то доликовало је ивином господетву како на углађеном патосу дуждевог двора, тако и у збору јуначком и у муци очинској. У свему права слика и прилика српског господара, дичне и увек слободне Црне Горе.

Рајковић је почео глумовати 8. септембра 1869. г. као члан српске народне позоришне дружине. Први пут изашао је на позорницу као

Иван Црнојевић у „Максиму Црнојевићу“, а други пут као Лацко у „Отаром баци“. Није се много уздао у себе, и писац ових редака, који је у њему видео ванредан дар за глумачку уметност, имао је, као тадашњи управитељ, доста муке с њиме, док га је наговорио, да не клоне одмах духом, а то је обично увек бивало, чим на пробама, није могао да изведе еве онако, како би му се казивало. И прве две, а неко време и све друге улоге, проучавао је с њиме тадашњи управитељ и морао га је храбрити једнако, да буде сталан, и да не попусти у раду и мару. Срећом, што га, је публика, видећи у њему дара, одмах у почетку лепо примила, и што се и критика повољно изравила о њему, те је тако истрајао на још не утрвеном путу наше позоришне уметности. Кад је стекао себи неког имена и гласа у позоришном свету, пређе г. 1871. у Београд, а оданде г. 1878. у Загреб, где се и ожени. Године 1876. врати се са женом својом заједно нашем позоришту, одакле га немила смрт уграби на велику тугу и жалост свију пријатеља представљачке уметности. Након себе оставио је жену своју, Марију, члана наше позоришне дружине врену приказивачицу наивних улога, и једнога синчића,

Рајковић је био прави уметник у својој струци: увек је тежио за истином, природом и лепотом у уметности. Али било је у њему нешто, што се не може набавити ни науком ни огледом, ни веџбањем, а чиме је знао, кад му је требало, да зачини улоге своје: био је у њему онај божанствени дар за здрав хумор, који се тако

"ретко налази у данашњих глумаца.

(Наставак.)

С. Максимовићка такође је иступила из дружине и удала се. На њено место нема до сад још никога, и са њеним иступањем из дружине велика, нам је сметња учињена, јер погдекоји комад не може се ни давати, а другима опет комадима, које сам разделио међусадашњим женским 060бљем, морала се толика пажња и време обратити, као екоро и новим комадима, и то су од прилике ови комади: „Звонар богородичине цркве“, „Добрила и Миленко“, „Марија Стјуартова“, „При-

лепчиво“, „Сан и јава“, „Црни доктор“, „Кир Јања“, „Избирачица“, „Низ бисера“, „Дон Цезар од Базана“, „Наши робови“, (који никако и не могу да се дају), „Две сиротице“, „Тврдо срце“, „Гродни муж“, „Наши добри сељани“, „Путници“, „Великоварошани“. То се дакле после њеног одласка морало све на ново учити. И то су разлози и узроци, ради којих се није могао увећати репертоар довољним бројем нових комада.