Позориште

“обоа 28 Фаро

само, да је први чин доста разввучен, са својих дугих дијалога и монолога. Да још нису представљачи у овим сценама вешто представљали, доиста б6л многима морало дуго време бити. Права забава и уживање почиње тек крајем првога чина, а свршује се онда, кад сеп „Женски рат“ сврши.

Обе женске у игри овој, гроицу Отрвалску (гђа Ружићка) и нећаку јој (гђица Л. Хаџићева) љубав гони, да се ревносно и са достојанством заузимају за осуђенога Хенрика, који се код њих скрио и као слуга преобукао. Оне се старају, како ће га пребацити преко границе, а особито, кад је већ и Монришар (г. Лукић) дворац опсео и свакојако наумио, да га ухвати.

Како је рола женских ових узвишена и племенита, а уз то чиста љубав гони да сиротог осуђеника спасу, тако су и обе представљачице вешто и достојанствено изводиле своју ролу. Оне с поуздањем раде, те им се труд и наплаћује. Гђа Ружићка је разумну, оштроумну карактерну и тврде воље грофицу представила на наше потпуно вадовољство. Гђца Л. Хаџићева тако исто младу и донекле бојажљиву девојку, која љуби, па се баш због тога и заборавља, те скоро издаје свога милосника.

Овај је привор гђца представила сасвим добро.

И јуначку и одважну девојку, представила је гђца Л. Хаџићева добро; наравно, тетица је била за леђима, но то ништа не чини. Г. Ружић извео је плашљивца и кукавицу а овамо уображеног јунака врло вешто Улога г. Ружића била је тешка, ма да изгледа, да је проста и обична. Гледати његову радост, његово уживање, да ће каквим јуначким делом грофичину милост задобити — беше права радост и право уживање. А како је са страхом муи кукавичлуком» И то је било уживање погледати. Ми смо се смејали кукавичлуку његову, али г. Ружићу није било до смеја, јер је морао погодити, како ће баш од страшна момента, да учини комично страшан,

Г. Лукић као Монришар задовољио је опет своје гледаоце. Његова радост, и весело, ваједљиво смешење, што ће у кући грофичиној ухватити бунтовника, било је доиста вешто и глумачки. Тако исто и немио осећај, кад виде, да га је женска глава ивиграла.

И г. Димитријевић је добро представљао. По досадањем представљању његову, мило нам, што је у дружини. Ми му ва сада морамо похвалити итруд и вољу, јер ако није добре воље у глумца поред све вештине, никад ништа.

—т—

ПРО ОВИ НЕКА Х (Народно позориште у Загребу) “. новембра приказан је у Загребу: „Нови племић.“ „Маг. Мо“ тој представи ово: „Главну улогу, Манојла Беравића, приказао је г. Милан на свеобће задовољство; констатујемо радосно,

пишу о

да се јучер г. Милан окапа му је управ с тога приказивање посве савршено и без најмањега приговора било. Његов Беравић као трговац неплемић, а ва тим као нови

нио сваке афектације,

племић био је управ посве савршена слика човека, кога је срећа омамила. Исто тако нас је са свим задовољио г. Коларовић као клепар Пратљача и поштени стари грађанин; његово приказивање било је наравно бев ика-

кова пренављања, те смо се њим управо наслађивали. За улоге те врсте господин је Коларовић управо добра стечевина за наше позориште, Г. Сајевићка као Ката, жена клепарева, ступа све то више на стазу г. Бајзове и то врлом срећом; она знаде увек погодити праву меру комике. Г. Миљковић (Младен) све то више напредује, те нав је и јучер прилично задовољио. ба г. Коларовићком јоште нисмо на чисто; она се, како се чини, не може још оканити београдекога изговора, па и њено кретање не може нам ући у вољу.

% (Народно позориште у Загребу.) „Маг. Коу.“ пишу: „У недељу 20. нов. приказана је пред доста добро посећеном кућом стара лакрдија: „Кућна капица доктора Фауста,“ која већ много година галерије и недељно опћинство изврсно забавља би прекасно говорити. Више су нас занимале ново раздељене улоге: баштина милих покојника Племенчића иФрајденрајха, Племенчић је у лакрдији оставио добра насљедника: г. Сајевића.. О том смо се синоћ опетовано уверили. Многостраноме таленту ове врле силе наше драме највише одговара ова струка; он има јакости и најозбиљнијем створу измамити смеха тоном, којим говори, кретањем руку и свима средствима, која му ситуацаја пружа. — Фрајденрајха је госп. Коларовић, до душе, мање верно наследио, али је могуће, да ћемо временом моћи мање опажати разлику, која се у први мах веома истиче. Госп. Коларовић има, како смо се синоћ уверили, добар дар реалистичнога карактерисања, дар, који се у свакога глумца на првом месту тражи, и ако се нађе, ценити мора. Опавили смо, у осталом, да се пречесто креће на поворници; његова улога, по себи претерана, захтевала је дакако много живахности, али би боље било, да се та живахност очитује размерно у свем телу, т. ј. у кретању руку и у истом погледу, а мање трчањем. Још је једна у њега погрешка : бачко наречје, кога ће.се он ваљда лако и одучити. У целости учинио је госп. Коларовић угодан утисак,“

% (Највећа позоришна библиотека. Француска влада хоће да купи знамениту библиотеку покојног барона Тајлора. То је веома необична и ванредна збирка књига. У њој има 35,000 штампаних позоришних комада; ту се налази репертоар свих париских позоришта од године 1789, а тако исто и сви Француски комади, који су приказивани у Француској и на страни. Ту је потпуна збирка револуционарних драма и свих оних поворишних комада, који су од почетка осамнаестог столећа штампани, али нису приказивани Осим тога има 2100 свезака страних комада, нарочито енглеских и немачких. А што је највнатније, има ту 600 комада у рукопису, и то већом страном у рукопиву дотичних писаца. Ти су рукописи од познатих и чувених писаца поворишних. Кад је удовица скрибова хтела да изда потпуну збирку секрибових поворишних дела, морала се обратити Тајлору, да јој изда оригиналне рукописе оних дела свога мужа, која су приказана на поворници, али нису била штампана. Целу ту драгоцену збирку нуде наследници тајлорови Француској влади на откуп за 20,000 Франака.

Издаје управа српеког народног позоришта.

О њој дакле било