Позориште

–

____--__-__-__ =

"бир У НОВОМЕ

САДУ У ЧЕТВРТАК 10. ДЕЦЕМБРА 1881.

ајд

ЕР ОДИВА 1 40 в00 6. + жао о 4 # 8 о А УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

Претплата се шаље администрацији „Позоришта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

ГЛУМИЦА ДЕРИНИЦА.

(Свршетак.)

1827—1828 год. славила је Дериница опет триумфе на великој немачкој позорници у Пешти. Дело друштво Килењијево, које је арадска жупанијска власт на 12 кола довезвла у Џешту, певала је пре тога још у престоници. Федор Грим био је баш прве године немачки управитељ. За време од 27. окт. 1827. до 14. фебр. 1828 играло се 22 вечера, и за 4, месеца давано је 15 опера. Дериница је одмах прво вече као Розина у „Севиљском Берберину“ постигла отроман успех. Саме њене колеге појурише по свршеном акту к њој, па је готово угушише пољупцима, а велика слављена трагедкиња, Ана Канторова, рођ. Енгелхартова, из Сибиња, против које је Дбриница још одавно од првог састанка имала велику антипатију, пресипала ју је пољупцима, те је до емрти своје остала. најбоља, пријатељица дериничина. Пештанци су после неколико опера све више одушевљавали се и частили су целу дружину "по свима кућама. Најпосле је директор Федор Грим понудио Дериницу, да ступи у његово позориште са троструком платом на шест година дана, па ће је о свом трошку п0слати на по године у Италију. Но залуд јој је чинио те понуде. Она му одговори: напустити мађарску позорницу ни за цео приход свих немачких позоришта. А не ћу да идем ни у стране земље, јер осећам, да бих се тамо изгубила. Ова ме је домовина родила и однеговала, па нека ме она и сахрани!“

Најпосле 1840., кад је Дериница била већ на пештанском народном позоришту и једног вечера певала страна госпођа, па стаде грлити и љубити Дбриницу, којој је тада било већ 47 година. Била је то пруска дворека певачица Ханријета Карлова, која је у оно доба била јако чувена. да њу се

„Ја не ћу |

„Норму“, дотрча јој у гардеробу нека

вели, да је била незаконита кћи неког пруског принца, да се родила 1811. у Берлину, и да се после удала за конзула Микарелија на Реци; знала, је говорити само француски и талијански, а немачки веома мало. Та иста Карлова хвалила, је Дбриницу прекомерно, рекла јој је, да је она најбоља певачица на мађарским позорницама, да, се е њоме ни из далека не може упоредити афектирана Шоделка, итд.

И та у Јевропи ретка појава, с таким гласом, с таком вештином, ес таком рутином — у место да у Паризу и Лондону прослави мађарско име — путовала је кроз 30 тодина дана, са скитничким дружинама по небројеним варошима, и варошицама угарским, па и по самим селима, злопатећи и живећи у невољи. Она је на све стране одушевљавала своје земљаке и много је допринела, те је мађарско глумаштво одржало најпосле потпуну победу. Но чим се повукла 1859. се позорнице, одмах су је заборавили. А за време њеног 44-тодишњег позоришног рада, где је готово свако вече играла или певала, морала, се задовољити месечном платом од 60,а у најсјајније доба платом од 100 фор. бечке вредности, т, ј. шајна! Најпосле је у својој 75-0ј години (1868.) опет изишла на позорницу, и старица, која је, ослањајући се о шгап, мучно корачала, чим се осетила на „врелим даскама“, а њојзи се — као оно 80-тогодишњој Софији Шредеровој 1859, на Шилеровој светконини у Монакову — поврати младачка снага и сјајно одигра све чинове. Па ипак, ко би данас још што знао о тој некада чувеној и великој певачици и глумици Дериници, да се није, као седа старица, живећи чемерно са 120 фор. годишње пензије од њеног покојног мужа — у својој 79-0ј години латила пера, те да постане најзнатнијом списа-