Позориште

= еебар ар

аду

тељицом свога народа и да заузме угледно место и у светској књижевности! „Слово убија, дух оживљава“. Но у повесници о позоришту и књижевности у целоме свету управо стоји противно: само говорени и певани дух умире, чим звука нестане, али слово одржи кроз векове пишчеве мисли! Тако је било и с Дериницом,

која је себи у 79-ој години као списатељица подигла споменик, што га је обилато заслужила тиме, што је кроз 44 године непрекидно неговала позоришну уметност, глумујући и певајући, и што је евојим уметничким радом припомогла, да се створи мађарска опера.

| с не треба да је — није нам ни за позорницу. Та како

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Путници, шаљива игра у 3 чина, по Секрету на-

писао А. Винтерфелд, превео Сава Петровић, представље-

ни су први пут на нашој позорници у четвртак 9. децембра, 0. г.)

И опет нов комад! За ово кратко време управа позоришна давала је већ више новина; са те јој стране дакле морамо благодарни бити, а држимо, да ће то и по поворишну касу бити пробитачно. Но друго је питање, шта, изнови управа пред нас, па онда долави и то питање, како се одигравају поједина позоришна дела.

Чини нам се, да управа није баш сретне руке, јер је за ово кратко време представљено већ неколико нових комада, који се баш нису морали представљати, и то због тога, што не одговарају духу нашему, а и због тога, што немају своје унутрашње вредности ни по замисли, ни по тенденцији, ни по драматској изради.

Као нам је, што и „Џутнике“ морамо урачунати у

овака позоришна дела. Шта се представља у њима Кнезу |

Булгарину умре сестра, и он, од тешке жалости, инкогнито путује, боље рећи скита се, те гледа и прегледа природне красоте, без икаква даља смера. Дође у купатило Баден-Баден и ту се сети, да изучава мало и људе. Изучава их, али их баш није проучио! Туристе из свију скоро европских држава слегле се амо, па се завере, да ће непознановића овде изнаћи. И целе три радње раде о томе, како ће га наћи и како путници један другога држе за кнеза Булгарина. Што је сестра умрла није толики разлог, да кнез остави кућу и кућиште, те да тумара по свету; да се окане тога тумарања, Секрет је подметнуо љубав, да га од тога одврати, и то јако бурну, јер се за дан дватако развила, да је и доиста победу одржала. Наравно, треба имати на уму, да се збива то у купатилу, те није ни чудо. Нећака Холандезца Бока заљубљује сеу Руса Булгарина и они се узимају. Читав заплет у томе, што се лорд Отајн, па и Флах издају за кнеза и како кнез Булгарин вара турискиње, изгледа сувише наиван, да не рекнемо смешан. Па како се слаже оно купатилско бадавадисање и арчење новца са нашим светом и са намаг Нама маловарошанима, и поред тога сиротињи, мало ву познати ти животи по купатилиштима, али не треба ни да их познамо. Како се проводи, како се „унтерхалтује“, заљубљује и одљубљује, каквих се све „абентајера“ не доживи по купатилима, то је за Немце, Французе, Енглеве итд, а ва нас не верујем да је. Кад није ва нас у натури, и кад

изгледа у очима једне смерне Српкињице Олбрезова, што на врат на нос тражи кнеза, па му се свилом нуди за жену. Истина, она се није добро адресовала, али... Путници се надмећу у отимању: женске се отимају о кнеза, мушки опет о младу нећаку, али се не отимају ни с једне стране из чисте љубави, него или из пасије или из интереса. — По свему овоме могу „Путници“ пропутовати, али не од села, него око села и вароши, те отићи тамо, одкуда су и дошли

Па и представљање није било баш као што треба и као што зна да буде. Признајемо, да је и лошије представљање утицало на нас, те смо се строго изразили о „Путницнма“. Ишло нам је споро и развучено. Шаптало је имао посла. Женске су у опште боље и живље представљале. Тако гђа Ружићка, као млада и гордељива удовица, којој је стало ли до тога, да се по што по то уда за кнеза, била је добра, а особито нам се допало, како се нуди лорду Стајну за жену. Гђа Рајковићка (Елиза) као да није била добро расположена. Гђца Ленка Хаџиђева, као горда Селмурова, са цвикером на носу, била је такође на своме месту. Од мушких ћемо споменути г. Ружића, Добриновића и особито г. Лукића, који изведе хладнокрвнога, Енглева доиста вешто. Он је тога вечера, био најбољи.

Нека нам је дозвољено овом приликом опоменути све наше иначе вредне глумице, да се комад тај приказује у купатилу, и то светском купатилу, и да тако пристојност не допушта, да се иде без шешира и без рукавица, онако, као да смо у својој кући, а у оделу, које никако не приличи за јавна места. То нека им је на уму, када се тај комад буде давао други пут. —н—

МеОО ГО ВР ИЕ

% (Народно позориште у Загребу.) „Мат. Моу,“ пишу: У народном позоришту представљао се „Тврдоглавац.“ Пучки комад у 3 чина. Написао Н. Милан. Читајући погрешно навештену представу „веселе игре“ под горњим насловом, а слушајући синоћ први пут приказани „комад“, или боље „драму“ под горњим насловом, сетили смо се нехотице четрнаестога поглавља Аристотелове поетике, јер у нас је „Тврдоглавац“ сасвим по Аристотеловим правилима побудио „страх и сућут“, Но не можда страх ва писца, а сућут за наше живце, него прави, трагички страх и сућут, коју осећамо, кад на позоришту