Позориште

МИНИ ни

“омер 59 Фељог~

брат брата убије, или син оца затаји. Тим дакако нежелимо рећи, да је „Тврдоглавац“ трагедија у правом, или ма у каквом смислу ове речи; али држимо, да то очитовање није сувишно, ако се хоће разумети наше становиште при пресуђивању ове изворне драме.

За драматске производе има правила, којима се ни један умотвор, хоће ли да буде савршен, неможе отети, правила вечите школе уметности: нарави. Умови, којима се уметник мора клањати, саставили су та правила, која мора познавати сваки, који хоће да твори умотворе.

У том погледу је „Тврдоглавац“ прилично тврдоглав. Доследно наиме обилази оно јединство чина, бев кога си једва можемо помислити ваљану драму; да се у насловној улози случајно није усредсредила и главна улога, тешко би се дала наслутити икаква „црвена нит“, која — не чин, него два сасвим разна чина ове драме спаја. Но која је управо главна мисао, што је писац намислио провести у својој драми, тога ни сад незнамо.

Тврдоглавац, којим се драма бави, јест Перо млинар (г. Мандровић). Он је поштењак, али има не малу погрешку, да је тврдоглав. Као прави тврдоглавац, вазире од нововекога напретка, а доследно, као тврдоглави млинар, од нововеких паромлина Перо млинар има кћер Марицу (гђца Фрајденрајхова), која на своју несрећу љуби Милана Благића (г. Фијан), који је сувластник новога паромлина тик старога, хрватскога млина млинара Пере. Џошто млинар Џера мрзи паромлин и његове власнике, по његовом мњењу није у реду, да их његова кћи љуби. Шрву рану зададе му нови паромлин, јер је ради њега (премда би и надаље његов млин имао доста мелива) затворио свој млин; а другом га рани љубав кћери му. Он недопушта дакле, да се то двоје милих и драгих сједине.

То је један, а чини нам се, главни чин „Тврдоглавца“.

Пера млинар отац је незакониту детету убоге Маце (гђа Сајевићка). Он је Мацу на вери преварио и оженио се другом, која му роди Марицу. Мацино дете би украденода неби спахија остао без наследника, те да неби вато имање задобио омражени доктор у граду. Ово дакле дете сматра цео свет дететом властелина Дарића. После двадесет година буде ово дете, наиме Драгутин Дарић (г. Миљковић), такођер сувластником споменутога злосретнога паромлина. Пера млинар дакако незна, да му је по његовим начелима највећи „душманин“ рођени син.

То је други чин, који би се имао решити, премда мислимо, да би му решење сасвим сувишно било; само се чудимо, да га је писац уплео у своје дело, пошто му није тражио другога завршетка.

Пера млинар, како је тврдоглав и страстан, узпламти неправедним гњевом против својих суседа, властника паромлина, те почнни страшан злочин. Беше то освета ради паромлина, који му је одмамио раднике, и ради Милана, који му је — љубио кћер. Пера буде паликућом! Једно дугме са комадићем сукна с његова капута изда, зликовца, а правда му је судила.

Но отац је проклео своје дете, он је проклео Марину љубав. Зато се добра Марица ва очева тамновања неће да састаје са својим Миланом, она га се тако рећи ва

БА

увек одрекла. — Пера млинар ни у тамници небеше бољи: тврдоглавац остаје тврдоглавац! Тек кад је ступио опет на слободу, десио се сретан случај, који му показа, да је био „луђак“, и он се „поправи“, даде се наговорити, да пође опет у свој стан, али ту, на прагу, своје куће, изда га снага. Сатрла га душевна бура, кајање и повраћена љубав. Сруши се мртав; али још му срце није престало куцати, кад сазна, да му је прво дете (Драгутин Дарић) у животу и да је сретно; јер је могао то дете вагрлити, и благословити савез своје кћери Марице са Миланом.

Како се из ове, премда врло кратке слике читаве драме може видети, она два чина у више призора се додирују; али по нашем суду мањка томе додиру онај наравни равлог, који се изискује ва све чине на поворници.

Речју — г. Милан могао је од тога градива начинити две драме. Тим можда што би изостала сувишна предигра „Тврдоглавца“, за цело неби била ни једној на штету.

Пошто смо читатељу приобћили садржај драме, ред нам је обравложити наш спомињани „страх и сућут“. Ово је наиме добра страна Миланове драме. Вели до душе Хајне, да писац, који уме тек сузе измамити, наличи луку, јер ту уметност и он разуме; али је истина и то, да равборита човека може само вешто нацртана патња ганути. „Тврдоглавац“ у осталом нипошто неспада међу оне ганутљиве драме, које имају поругљиво име „плачних“ драма. Него ли значај тврдоглавца, носиоца чина, побуђује у нама праведно трагичко чуветво, а тај значај управо и јесте главна лепота Миланове драме. Неможемо ипак затајити, да у другим особама нисмо никакових Фивиогномија нашли; Марица је Марица, а Милан Благић је њевин миљеник, — друго ништа. Опавили смо даље пишчеву, иначе хвале вредну склоност за само изванредно поштена лица у драми; али та склоност местимице је учинила драму сентименталном, што је кад и кад кварило угодан утисак споменуте њезине врлине.

Овај је комад „пучки“, неби му дакле смео мањкати колорит околице, у којој се збива; бар би морао обиловати народним реченицама оне околице, те приближним акцентуисањем дотичнога наречја Но осим народнога одела и плеса није нас управо ништа сећало, да чин „Тврдоглавца“ бива у Славонији, тој украјини нашој, која обилује безбројним пучким обичајима и красним пословицама.

Зајчева глазба, том пригодом складана, није само дражесна, него и право народна. Лепи мотиви из славонских народних песама врло спретно су употребљени, а инструментација приказала је опет правога вештака. И писац је вгодно уврстио поједине припеве у текст драме. Коло ув песму „Чија ли је тараба, чија ли су врата“ особито се допало, што је не мала заслуга познатога коловође г. Савића. ,

Представа била је добра. Г. Мандровић особито се трудио приказати несрећу тврдоглавца. Г. Фијан био је прехладан, што се врло истицало уз живу игру гђце Фрајденрајхове. — Гђа Сајевићка и гђа Флидерова биле су на свом месту. — Г. Миљковић држао се пристојно али дрвено.

Издаје управа српског народног позоришта.

_