Позориште
а а
| |
ПИ НИ
а
–ееоарр 79 Фуроу~
пете, јер пред собом гледаш жену патницу, којој су избројани дани јадног јој живота.
Глас, израз јој на лицу наговешћује, да осећа да за њу нема спаса. Говори, као да пева пе-
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(„Човек без предрасуде“, историјска шаљива игра у 5 чинова, написао Сахер-Мавох, превео Ђ. М.
Апеолутизам, поквареност у вишим и највишим слојевима и необувдани јевуитивам отео је био јако маха у у 18. веку у свима европским државама. У другој половини 18. века у Аустрији владаше Марија Терезија са савладаром сином Јосифом. Јевујите је царица добро примала и штитила их. Осим тога дворкиње и дворани не служише никоме за моралан пример. За лепшу илустрацију нека послужи, по овој шаљивој игри, како се дворкиње — двороуправитељка, љубе са исповедником јевујитом без стида и срама. Све ово није се допало многима, па се нашао чак и човек изображен и слободна духа, те се усудио да оснује лист, да у њему напада на јевуште, на неморалну околину царичину и на владу јој неограничену.
Човек тај био је Соненфеле. Но и његови се непријатељи сложише, да га царици представе као бунтовника и велеиздајника, да му тиме осујете издавање горњега, листа, а уједно, да га се на леп начин отресу. У то се доба већ раширила и грамасонска секта и почела радити у другом правцу, а не у ономе, ради чега су се удружили први Фрамасони. Соненфелс је био члан и тога друштва. И ови су ишли против језуита и против неморалности, а још више, кад и син и муж царичин ступише у друштво им. Фрамасони су исто, што и Етеппаџгег-и. Име је од енглескога Етее-Мавоп. -
У овој глуми се износи борба језуите и дворкиња са, једне стране, а „човека без предрасуде“ и Фрамасона с друге стране. Вешто је представљен језуитски некарактеран карактер, а уједно и њихов јак утицај на Марију Терезију. Јасна је намера и смер човека бев предрасуде, али нешто непотпуно нам изгледају Фрамасони. Можда је то баш због тога, што они скоро ни данас немају одређена правца. Оклоп је глуми доста добро изведен, али заплет је слаб, па сигурно је вбог тога и онај неочекивани свршетак. Марија је под утицајем јевуите исповедника, и гони Соненфелса, а овамо, кад је језуита доведе до ложе Фрамасонске, где затекне и сина и мужа — она окреће други крај: мири се са сином и мужем и Соненфелсу прашта, па, шта више, благосиља му брак са дворкињом Елизом. Не налавимо, да је ово оправдано, не бар из онога, што се у глуми дотле навело. Да царица промене мишљење, треба јачих разлога.
Приказана је ова глума у нас први пут 12. децембра
1208
сму о некој тајној, забрањеној љубави, која се не може исказати обичним речима. Само овде онде пробија пламен те страсне љубави, која. је упропашћује.
(Наставиће се.)
ДИОТИЋИ,
и можемо рећи на задовољство публичино. Гђа Ружићка извела је Марију Теревију у многима моментима, као што приличи оштрој владарици и великоме положају јој; само се неки моменти нису слагали са Маријином строгом нарави, Тако н. пр. могла је мало више пажње поклањати језуити, кад га и онако слуша, Остале женске: гђца Поповићева и Л. Хаџићева и гђа Рајковићка учиниле су, што су боље могле, те је и са њихове стране представа добро испала.
Г. Ружић као уредник и усталац за бољим и сретнијим држављанским животом, био је добар; али као љубавник и као човек без предрасуде био нам је више љубавник, него што би му допуштала његова узвишена намера. Он с достојанством брани правац листу своме и лиот сам; не боји се царици рећи у очи оно, што јој вацело не годи,а пред дворкињом је тако „снисходителан.“ Госп. Ружићу служи зацело на част, што уме из једне крајности прећи у другу, — само што ова улога то не допушта Госп. Димитријевић је ивгледао лепо као цар, па се и понашао добро, Не треба само да заборави, да је цар зависан од Марије и да је скоро по њеној милости у двору, те се у опште мора њојзи више умиљавати, а особито онда, кад га ухвати, да је крив. Г. Динићу канда ће добро ићи од руке љубавне и младе улоге. У целини је био добар. Љубавна, жара и милости покавао је доста, али је мало сувише равнодушан био, кад је дознао, да се више никад не Ће моћи састати са Еливом, у коју је тако заљубљен, У сцени кад онако смело брани Соненфелва од матере, издао га је мало глас, али је ипак ватрено представио младога царевића, будућега реформатора и у држави иу цркви. Г. Добриновић, био је добар, само је местимице им то с почетка, мало претеривао. Његово смешење на млогим местима издавало га је да је језуита од Финије врсте, т.ј. да није баш онако, како говори. Као равуздан језуита био је ванредно добар. Т. Јовановић и г. Станојевић су према улогама и прикавивали, Код г. Јовановића примећујемо, да се маскира нешто необично: многима женскила није леп. Можда то ради из пасије!
Спомињемо још, да је руво одговарало и месту, на коме се збива ова шаљива игра, и личностима, које су у игри ангажоване, М.
Издаје управа српеког народног позоришта.