Позориште

“обе 98 | Фуроу~

Горе споменути песници радили су од прилике извеђу првог и трећег пунског рата. Њихова се дела до времена царева понајвише на позорници привазивала, па се и много боље допадала, него дела, која су касније написана, јер су та дела већином била написана мање за поворницу него за читање. Давали су игре на сцени испрва само онда, кад су били Јад! Котал, али после и на силним другим непокретним празницима, што су их славили особеним играма, а осим тога се још играло на сцени, кад су биле особите ванредне прилике, као н. пр. кадсу светили храмове и позоришта, кад су били тријумфи, погреби, кад су виши магистрати примали звања своја, и Т.д. Већ у шестом веку од саздања Рима биле су позоришне представе у већем јеку, него игре у циркусу. Али то није било можда за то, што је народ њих већма волео, него једино за то, што су биле јефтиније и лакше. Суровој се светини свагда више допадале грозне игре у диркусу, где се зверад кињила, а гладијатори се клали. Није то била реткост, да је свет усред драме какве наједаред бурно захтевао, да зверад изведу, или да се гладијатори огледају на мејдану. Кад су давали Теренцијеву „Хециру“, дваред су је тако прекинули. „Кад сам је први пут давао“, вели Теренције, „жељно је очекивала публика славне хрваче и једног пеливана. да њима се дао силан свет, жене се деру и вичу, те сам тако морао пре времена завршити представу. После сам опет наново покушао. Први се чин допадне ; али се наједаред прочује, да ће гладијатори изаћи на позорницу, те ти се слегне силна светина. Лармају, псују, свађају се о места, па се пајпосле ни ја нисам мотао одржати на свом месту.“ Хорације се тужи, „да је већина гледалаца, што се тиче укуса и поштења, много гора од мањине, те је без икаква изображења у суровој будалаштини одмах готова, да песницама извојује у сред драме медведе или хрваче, ако се витези (разумнији део публике) одупру; свет тај то воли.““%)

Али и изображенијем делу публике хоће Хорације да пребаци, да га слабо мами појезија,

%) Ни у Немачкој није било бог зна како боље проштлог века. Кад је Лесинг у Хамбургу основао био немачко народно позориште, морали су пубику мамити и довлачити играчи и пеливани, па су одмах иза позори-

шног комада скакали и верали се пајаци.

самога парчета, да код њега главно уживање није више слушати сам комад, него бленути по позорници и наслађивати се празним сјајем. По четир сахата и више не спусти се завеса на поворницу, а дотле се чете коњаничке и пешачке боре и вијају; па онда довлаче несрећне краљеве, што су побијени, а вежу им руке на леђа, вуку убојна кола, и свечане кочије, прелазе преко позорнице и теретна кола и лађе; пронесе се запљењена слонова кост, сав пљен из Коринта. Да је још Демокрит на, свету, пренуо би у смеј, кад би видио, како публика с пажњом гледа зверад, састављену из са свим противних елемената, камилу и пантера у једном (жирафу) или белог слона.“ Па ни мало не претерује Хорације у томе, што тако описује римеку позорницу; то се види из Цицеронових вести о представама Помпејевим, што их је давао, кад је позориште своје светио. Није се, вели, ништа штедило, само да буде што већа сјајност; мањему се надао Помпеј од театралске вештине, него од спољне спреме; није било укуснога избора и реда, дало се публици много и свачега и то више, да изазове

" чуђење, као оно код тријумфа каквог. У Атијевој

„Клитемнестри“ био је неброј мула, а у Андрониковом „тројанском коњу“ 300 крчата; бојеве су приказивале пешачке и коњаничке чете разним оружјем. У последње време републике, а и за царева, страшно се бацало и трошило на костиме глумачке и на лепу сценарију, тако, да Ливије несмислицом називље позориште свога, доба; за ту бесмислицу, вели, није доста ни све имање енажних држава.

У прво време није било у Риму сталне позоришне зграде. Сваки би пут, кад се требале давати игре на сцени, направили малу |просту дрвену позорницу, понајвише на подножју какве површине, што се полако диже; около је свуд био плот, те је ту парод стајао, чучао или лежао, а за поједине сталеже није било особених места. Седишта није било зато, „да не би“, што но вели Тацит, „народ по цео дан провео бадавадишући, а то би зацело радио, кад би могао сести.“ Први пут су места одредили и оделили године 194 пре Христа; то је урадио Сципио, Африкански; плотом је оделио за сенаторе и њихову својту места, што су била најближа, позорници. Али још, дабогме, нема ни разговора, о сталним седиштима; највише ако је ко од куће

Ја а а Маје