Позориште
|
|_____-
об 99 Фељо—
понео са собом столицу. Године 145 пре Христа подухватили се цензори Валерије Месала и Касије Лонгин, да оснују позориште са сталним седиштима ; али се започгта зграда по предлогу Оципијона Назике срушила, „јер није била ни зашто, а овамо шкодила јавноме моралу“, те се онда забранило седење за време представа. Али кад су Картагину разорили, те се народ осећао сигуран, а уз то стао закерати, па и сенат постао попустљивији, тада се могао усудити Луције Мумије, што је Коринт разорио, те начинити позориште по грчком обрасцу са сталним седиштима; у томе је позоришту еваки стражњи ред био виши од предњега, а давали се у њему грчке драме и играли грчки глумци. Од тада се канда увек по том обрасцу зидала позоришта; али су их увек, као и то Мумијево срушили, чим се игре завршиле. Тек је Помпеј Велики назидао стално позориште од камена; то је позориште било довршено године 55 пре Христа. О позориштем тим спојио је Помпеј храм Венерин, да
сз
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Шиганин“, позоришна игра у 8 чина, с певањем и играњем, написао Е. Сиглигетија, посрбио Ј. М. Шимић, за позорницу удесио А. Хаџић, музика од А Милчинског.) У недељу 21. децембра имали смо у нашем позоришту праве уметничке насладе. То вече, на име, приказао се „Диганин“, та нашем свету добро позната позоришна
игра, о којој се може слободно рећи, да она, добро при-
казана, остаје „ехл; јипе пипа еупа пец“. И заиста нема ти ништа лешшега ни славнијега, него кад гледаш добар комад добро представљен. У место гомилања многих речи дакле, рећи ћемо у кратко, да би се „Циганин“ могао давати као „МпазђегуогзђеЦипе“: тако ти се ту све улоге, од прве па до последње, играју, да ти чисто расте срце у грудима од тешке милине. Кад би се сваки комад а таквом екзактношћу, сигурношћу, поузданошћу и уметношћу приказивао, слава нашег позоришта равновила би се на све стране света. Међу тим што није, може још бити, а ми се задовољимо за сад тиме, што се наш „Циганин“ слави, хвали и уздиже не само у нашем, него и у страном свету, који по својим новинама труби, да се „Циганин“ нигде не представља тако добро као на нашој поворници и да таквога „старога Циге“, као што је наш Лукић, нема нигде ни на широко ни на далеко. Кад тако што признаје нама не баш увек наклоњени стран свет, за што не бисмо се ми зарадовали, кад видимо, да не мора бити увек лоше што је наше.
Цела је представа, као што већ споменусмо, ишла тако живо и добро, да нам се чинило, као да се то све сада збива на наше очи. У томе има, наравно, највећу
би га тако заштитио, да га кадгод не разоре; храм је тако био везан уз позориште, да су редови позоришних седишта као на басамаци во- | дили горе у храм,а кад је Помпеј јавио, да ће | светити зграду, рекао је само, да ће храм све- | тити; уз то је још додао вест, да је уз храм саградио и седишта за позоришне игре. Друго позориште од камена сазидао је Август у почаст нећаку своме Марцелу (еатши Магсеђ), а у исто време присилио је и богаташа Корнелија, Балба, да и он сагради позориште (ћеа ти Вађћз). Те је тако у Риму било три позоришта од камена; у првом је било 40,000, у Марцеловом 20,000, а у трећем 30,000 седишта. Других поворишта од камена није било у Риму; али се зато још често правила позоришта од дрвета за поједине прилике, по разним местима у вароши. Август је н. пр. по примеру Цезареву дао по кадкад у свим четвртима варошким у један мах саградити по више позоришта од дрвета, те су
у њима глумца играли комађе на свим језицима. (Наставиће се.)
заслугу г. Лукић, који је Жеивка циганина са свим верно, природно и истинито приказао. Његов жив говор, његово непрекидно мицање руку и ногу, његов цигански нагласак, његов начин казивања циганских досетака и хумора: све то скупа беху карактерне црте старога Циге из сред черге. Све беше добро изведено, само бисмо му још световали, да буде мало мирнији у оним моментима, када му се срце стеже од бола, а уста му збијају шалу. Што је у томе већи контраст, тим је јачи утисак на гледаоце.
И сви остали приказивачи и приказивачице секундирали су „староме Циги“ тако сложно и згодно, да се хармонија није нигде кварила, те тако није било ни у чему ни најмање дисонанције.
Г. Лукића изазвала је публика после свакога чина, а тиме је одликовала и све представљаче тлавнијих улога, им на послетку све дотле вије мировала, док се коло на завршетку комада није поновило.
Ми потпуно разумемо то одушевљење наше публике, која се није могла доста да нагледа кола, које наши глумци играју тако лепо, да им нема пара по целој равној Бачкој.
Још ни на једној представи није било толико света колико на „Циганину“. То је најбољи доказ, да стари добри комади, ако се добро представљају, имају већу привлачну силу него многи још непознати нови комади.
Завршујући ивричемо не нашу него жељу наше публике, која је тако раздрагана била, да је на свршетку представе гласно тражила, да се „Циганин“ што пре
понови. 0
Издаје управа српског народног позоришта.
)