Позориште

ооајбр 11 Ферог~

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Покондирена тиква“, шаљива игра у 3 чина, од Ј. С. Поповића, приказана је на нашој позорници у недељу 27. децембра 1881. и то с новом поделом улога први пут.) : Домста, да је ретко било наћи тога вечера у публици таких, који су скоро гледали или и који су у опште гледали на поворници покондирену Фему. Многи су слушали за ову шаљиву игру, доста их и прочитали су је, али је право уживање тек онда, кад је пред нашим очима накинђурена Фема, кад слушамо стихотворца Ружичића, кад гледамо чанколиву Сару, кад нам се јавља ваљан и паметан Митар. „Покондирена тиква“ је од најстаријих наших позоришних дела. Она је поникла већ давно и она је опет нова. Нова је по предмету, који се у њој представља. Покондирених тикава било је пре, има их и сада, а биће их и увек, с том разликом само, што су пређашње Феме и њима подобне биле просте и неизображене, што је околина цела била боља, те су Феме јако падале у очи; оне су биле смешне, као и ова у покондиреној тикви. Данашње друштвене прилике заклањају Феме, јер, мање више, Фема је и сувише, а осим тога се временом и удесиле боље, оне су нам сада Финије, те и теже падају у очи. Већ само име ове игре каже, шта се у њој приказује, а ми додајемо, да је све црпено и вађено баш из нашег српског живота, или боље рећи из славено-ерпског живота, ако се обавремо на Филозофа и његов говор славено- српски. Кад смо. баш овде, намеће нам се силом питање, да ли је боље, што Ружичић говорио онако полутанским и накарађеним српским језиком> За Стеријино доба било је то са свим на месту, али данас се већ преживио тај јевик, и то тако јако, да је многоме и многоме баш тешко равумети га, а многи га никико и не разуму. А како је философ Ружичић важна комична личност овде, то мислимо, да не би вгорег било његов језик мало дотерати, и то бар толико, да га публика више разуме. Најпростије би се то учинило, кад он не би говорио славеносрпски, него свој говор првокренуо у ерпски, те би му тиме читав говор био разумљивији. Да богме, да се Ружичић свакојако преживио и он нам је само немила

слика из онога доба, кад се од нашег народног језика

правио и ковао таки, који су могли разумети само Ру-

жичићи и други његове сорте.

„Покондирена тиква“ мора српску публику занимати. Она им не износи романтичне и карактерне слике Француске, она не изнови пред нас трагичне јунаке енглеске, — она нам приказује нас сами себе, па би било доста зло, да нас не вабаи опет — признати се мора — не забавља нас

толико, колико би требало. То је показало и то, што

вља; то вече не беше толико света у позоришту, колико да ће доћи. Можда је то дух времена, можда је други укус у наше публике, а други у нас, можда се српској публици боље допада кревељење и пренемагање у страним делима, можда јој се боље свиди гледати краљеве, цареве, глумце, љубавнике,

смо смели представити,

саме. У њојви гледамо ·

ОТИЋИ.

путнике и друго што у страноме свету! Коме је у вољи било себе видети, показала је галерија и партер.

Истина, да „Покондирена тиква“ није скројена и сашивена, како то ишту правила ва драму, али је удешена ва нас, па то је доста.

Још је неко показао, да цени самога себе, да цени нас Србе, да цени своје, а то су били представљачи сви редом. Публика је зацело била у неприлици, јер није знала, на кога ће да гледа Фема се отимала, Сара се се отимала, па Евица, па и Анчица, све се то отимало, д' што боље прикаже; отимао се и брат и Филовог, и калфа и шегрт.

Па каква је Фема гђе Ружићке, па Јара гђице Ј. По-_ повићеве2 Сваки покрет, сваки миг очима, сваки удар гласом био је у тђе Ружићке промишљен и одговарао је говору. Она нам је имала да изнесе врло различите моменте као Фема, и извела их је са свим добро, не претерујући нигде. Госпођица Ј. Поповићева не може се похвалити сама, да је имала разноврсне моменте у улози сариној. Она је стереотип-чанколиза, и као така и одржала се ва све време на бини. Неко време мењала је боју, прелазила је у проводаџију, но опет је провиривала из ње жеља за печењем и токајцем. Евица гђице Б. Хаџићеве била је у представљању достојна кћи Фемина, само у са свим другом облику: смерна, проста, задовољна са својим Василијем. Наметник јој Филовоф не треба, само је мало непослушна, но то јој се сме опростити, кад се помисли чија је кћи. Мило нам је, што смо добили прилике, да рекнемо, да је и гђца Адамовићева Фемину служавку лепо прикавала. Г. Димитријевић био је доиста добар дрвени Филозоф. Г. Лукић извео је Митра на наше задовољство, но још би било боље, да је мало бржи и оштрији био. Г. Добриновић био је на своме месту као шегра, али Финији шегра: види се, да је опанчарски. Г. Банковићу је требало поред добре приказе више љубавна жара, јер се тек тако може растумачити, што и њега Евица онако жарко љуби. ОМ.

ГЛУМАЧКА УМЕТНОСТ.

% (Поучице за глумце.) Глумац ваља да говори на поворници природно и просто. Сваку реч ваља да изговори јасно и разговетно, и да удари гласом тамо, где то захтева прави смисао.

Лице и говор треба да се налазе у сагласности. Тако исто и цело тело, па и руке ваља довести у склад са говором.

Треба се привикавати па то, да говоримо и онда када ћЋутимо.

Ко хоће да гов ри к срцу, мора и сам имати срца. Само оно улави у срце, што иде из срца.

Задатак је свакоме правоме глумцу, да се са свим претопи у карактер, који приказује и да га изнесе онако, као што га је песник замислио и створио.

(Наставиће ве.)

Издаје управа српског народног позоришта.