Позориште

оре 14

1018 ИЕ

љу, да изиште себи, што хоће, паће му се драге | воље дати, а тај краљ онда на то рекне. „усре- | ћио би ме, кад би ми поклонио оног пантомима.“ Цар га запита, шта, ће му тај пантомим у његовој земљи, а краљ одврати: „Суседи су моји разни народи, што другим језиком говоре, па не може се увек одмах наћи тумач; чим ми дакле тумач треба, нека тај пантомим људима тима изјави вољу моју.“

Игру пантомимску одмах иза постанка јој довели су под Августом до највећега развитка два Грка, Пилад из Цилиције и Батило из Александрије. Батило је био вештак у приказивању њежнога и женскога, веселога и комичнога, те је основао лаку и веселу врсту рапфолтив-а, што је личила грчкој сатирској игри. Пилад је пак подигао трагични ралботап, што је касније пре- |

Фаро

владао; тај је Пилад био вештак у свечаноме и патетичном. Већина изврених пантомима били су и у касније време Грци, или и Сбирци и Мисирци. Били су у особитој милости код свог света, код мушких и женских, те су игре њихове похађали и гледали са највећом страсти. Пантомими ти не само да су очаравали раздражљивим приказива“ њем, него и лепотом и пријатном гипкошћу млађаног тела свог, на коме се сјало скупоцено одело. Равуме се по себи, да је бегенисање тих пантомима доста допринело покварености морала, али је ипак остало и у Риму иу Цариграду још и иза пропасти западног царства римског, још Касијодор говори о „брбљавим рукама“ и „речитим прстима“, 0 „говорљивом ћутању“ и „немом причању“ пантомимском, а Касијодор је тај живио од прилике до године 577.

(Свршиће се.)

ПИбТИЋИ,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. |

(„Цар Јован“. Трагедија у 5 чинова, написао Мита

Поповић, прикавана је први пут на нашој поворници у суботу 26. децембра 1881.)

И опет бесмо сретни, да видимо на нашој позорници

нову оригиналну трагедију из повеснице нашега народа.

Пажња и брига, коју г. Мита Поповић поклања на-

ој поворници и нашој драмској књижевности, заслужују свакојако наше признање.

(а особитим ишчекивањем и великим интересом приступисмо представи „Цара Јована“, смо при крају представе понели са собом други утисак, него што нам га је представа „Крвавог престола“ у на-

и можемо рећи, да

ма оставила.

То није само наше индивидуално осећање, него су то осећали многи у публици, с којима смо се после представе разговарали.

И ако овај утисак није био огроман, промена и овај напредак у успеху, што га је писац после представе своје прве трагедије постигао, сцу на задовољство и умирење, а ина ободрење служити.

ипак може ова самоме пи-

Није ни ова трагедија без мана, и то доста покрушних мана.

Кад те мане споменемо, и кад хоћемо да их изнесемо не ћемо да своје критичарско и рецензвентско перо умачемо у жуч, него чинимо то у осећању свога неумитног и бевпристрасног позива, чинимо то из дужности и љубави према нашој књизи и позорници и из оног великог поштовања и признања заслуга, што их према нашем уваженом песнику, г. Мити Поповићу осећамо.

а „Цар Јован“ или „Црни Јован“ је по своме каракте-

ру; по своме делању и по идеји, како га је песник замислио, схватио и представио, у пуном смислу речо трагичан јунак. Он војује, истина, на свој рачун, али тек под Запољином заставом, противу Фердинанда. Његове јуначке чете постале су страх итрепет за непријатељску војску. Ове, а и његова лична одважност, прибавили су му необична гласа и имена, тако, да се цар Фердинанд око њега својски трудио, да га вадобије на своју страну. Но разуздане чете Јованове уједно су ужасни терет и за, земљу, коју су притислии на којој такођер Запољине присталице живе. Тужбе на Јована и његову војску већ су Запољи додијале, и Запоља се труди, да бановог слободњака, Јована, мало у корду стави, те му поручује и прети му, а у поруци га погрђује. Ово узбуњује Јована, и он у равдражењу своме крши задану сеч и заклетву, што ју је Запољи положио, и прима, понуђене му услове и дарове, што му их Фердинанд шиље.

Но овај витез и војвода „Црни Јован“ није само јунак, него је и човек, и он уз битке и јавна дела своја још и љуби. 6

Он љуби Мађарицу Илку, ћерку мађарскога великаша, Севастијана Вида, коју су Турци у једном боју негда заробили и коју је Јованова војска опет од Турака отела, ослободила и Јовану поклонила, Јован је, дабогме, прво јунак, па и у љубави, као обично јунаци, воле слободу. У оно доба, кад га ми на позорници угледамо, он је своје срце већ поделио. Мађарска Бризеида, Илка, имаде већ своју супарницу у њежној, милокрвној Српкињи Иванци, ћерци Јовановог палатина, Суботе. И кад не би Илка била ватрена Мађарица, морала би у таквим околностима гњевом успламтити, јер је љубав ексклувивна. Она је