Позориште

–

-соар 198 Фуљоу~

хтели или нису знали говорити мађарски и који нису разумевали свој новоускрсли илирски језик. И они су говорили латински, који се нису смели или нису хтели да придруже једној од тих двеју странака. Наравно, да тај латински језик, којим се тако говорило, није био класичан, него прави средњевековни калуђерски или „кухињски“ језик; алије ипак вазда импозантно ввучило, кад се на пр. парох сусрео са начелником, па би му на пијаци довикнуо: „Опотодо ајећ допипабо уебгта 2 — и кад би му овај одговорио: „Хајде ђере, орште, аписе!“ и још додао: „Ке уајефидо Фоптпаноте уештае, дпотодо чђаћ ћофе2“ — на што би добио одговор: „ТојегађПе ; — уаеге сапдео.“ Господа би провборила, у том смислу још по коју реч, па би се растала оном цицеронском изреком: „уаје ас Тауе, аписе !“

Пошто сам споменуо тај одломак из давно "минуле прошлости, вратићу се својој приповести. И ја сам тада већ знао за ону стару девизу Метернихове владе у Аустрији: „Руде еђ порега“ (Поцепај па владај) — ако публику поцепам на две стране, па једну задобијем за се, онда ми је лак посао. О мађарском странком нисам имао никаква повода да се спојим, а хрватска била, ми је свакако ближа. На њу сам управио свој план. Знајући да хоће да ме извижде, изабрао сам за своју прву појаву на позорници француску шаљиву игру : „После сунчева захода“, изврстан комад из доброг француског позоришног доба, где још нису бракоразводне драме прекрилиле француску позорницу и све друго угушили. (Наставиће се.)

|_______-- -—_--

Ио

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Кир-Јања.“ Шаљива игра у 3 чина, написао Ј. С Поповић. Приказана 80. дец. 1881.) Глумац има на сваког реценвента битан и једини уплив;

његово приказивање на поворници најмеродавнија је чи- | њеница при оцени његова глумовања у опште. Ако му је |

приказивање добро и коректно, онда се рецензија и по себи разуме, као год што се разуме рецензија и онда, ако му је приказивање лоше и некоректно. Од прикавивања зависи рецензија, јер је оно узрок а ова је тек учинак. Колико сам пута већ казао, да је ласкање најопаснији отров за сваки напредак, особито пак ва глумачки. Ни у једном огранку естетике није тако личност ангасжована, као баш у глумаштву, с тога се и даје протумачити осетљивост глумаца и према одобравању, и према замерању. 5

Ја се радујем што овом приликом немам ништа да вамерим. Ја скоро нисам оставио повориште наше са таквим задовољством, као тог вечера.

О самој глуми „Кир-Јања“ нећу ништа да споменем: ми сви знамо каква је она; али тим више мислим рећи коју о самој представи.

Насловну улогу приказао је г. П. Добриновић. Ја сам једном споменуо, да је г. Добриновић јако напредовао не само у својој струци, него у глумачком уметништву у опште. То се дало најјасније приметити и овог вечера. Године 1879. прикавао је г. Добриновић први пут Кар-Јању; ономад сам га видио у истој улови други пут. Разлика је очевидна, ма да, је и први пут врло добар био. Онај згрчени старчић, који у новцу види све и сва на свету; оно грабљиво севање очију, чим се о туђем новцу поведе реч; она маскирана бојављивост кад је говор о његовом благу; она одуларена страст кад при закључаним вратима посматра своје дукате; они чисто вверски

| | |

скокови кад на кога сумња; она рафинирана лукавост кад хоће кога да обмане; оно бескрајње очајање кад види да је обмањен ; онај цинцареко-српски јевик — све то, које баш Кир-Јању особитим карактером прави, нашло је мајсторског интерпрета у г. Добриновићу. Ја нисам могао да одолем свом осећању, него сам са још једним пријатељем после првог чина отишао на позорницу, и г. Добриновићу из свег срца на уметничком приказу честитао. Што сам онда приватно чинио, то ево чиним сад јавно: Ја му честитам на успеху, и са мном ваједно еви они, који су га тог вечера видили. Аплаузи изазивање били су заслужени у најлепшем смислу речи. Али не само тог вечера, сваки пут, кад год ступи т. Добриновић на позорницу, прикаже се тамо као глумац, који и душом и телом иде за тим, да себе што већма усаврши; који у својој игри јасно изражава тежњу за оним идеалом, који је себи за цел истакао. Бадава, студију и дар не може нико одескамотирати. Нека и на даље само иде том тешком ставом, нека и на даље неуморно ради на том племенитом и узвишеном пољу, = признање од стране народа његовог неће ваиста никад изостати. Глума тако доноси собом, даостале улоге скупа немају тог значаја, који има улога Кир-Јање. Ако и много мања, али је и пак карактерна улога Џетар, слуга код КирЈање. Г. А. Лукић приказао га је на врло добар начин. Драстично му је било кретање, па говор; у оној притворној сигурности, којом сваки глуви човек хоће да маскира своју ману, био је г. Лукић да не може бити бољи, Оста: ли приказивачи, г. Милосављевић (нотарош Мишић), г. Димитријевић (Кир-Дима), гђца Б. Хаџићева (Јуца) и гђца Л. Хаџићева (Катица) учинили су од својих улога све, што се од њих само учивити дало. Ме 6 -Е

Издаје управа српског народног позоришта.