Позориште

| |

—

о

-о важе У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 10. ЈАНУАРА 1882. г рол~

ГОДИНА МА, | | ј || | | | ћ БРОЈ 32, Уа ' МЕ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излави свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

Претплата се шаље администрацији „Позоришта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

ПОСТАНАК НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У ЗАГРЕБУ,

(Наставак.)

У том комаду начинио је неки млад барон и весељак прилично дугова. Његови веровници тужили су га суду и добили су пуномоћ да га могу затворити. Пандури га вијају да га одведу у затвор у Клиши. Но француски трговачки законик наређује, да се нико ради дугова не сме затворити у својој или туђој кући, а изван куће, дакле на улици, само у часовима од зоре до захода сунчева. Барон ће дакле преко дана лепо остати у своме стану, па ће после сунчева захода излетати као ноћни лептир, да идеу п030риште, на концерте, вечерње забаве, игранке, па, да се ту забавља до миле воље, али ће имати вазда на уму, да се још пре, него што огране сунце, нађе у свом стану, да му судски пандури не могу ни близу крочити. Тако га је једног вечера одвео пријатељ му на соаре неког богатог банкара, где се својски најео и напио, наиграо и накартао. Ту је он лепо забављао и себе и друге, удварао се красној кћери домаћиновој, па, је у некој удаљеној соби, где се картало, савладан умором, заспао у наслоњачи, а кад се пробудио, свануо је дан. Погледао је кроз прозор, па је видео, да га судски пандури вребају на улици. У том очајном стању нема барону друтог спаса, него да. под ма каквим изговором остане у банкаровој кући, док сунце опет не седне, те да се преко ноћ може слободно кретати. Ту се изроде чудновати и пријатни заплети и замршаји, али му ипак пође за руком, да остане у банкаровој кући. Кад настаде вече и свеће се запалише, могао је лепо исмејати судске пандуре, који су у залуд на пољу |чекали, јер је задобио не само пријатељство домаћиново, него и срце и руку лепе ћерке, те може у напредак без бриге опет ићи и дању куд му је воља.

У почетку тога комада седи барон на насло-

њачи поред карташког стола, па спава у најдубљем сну. О тога сам баш и изабрао тај комад, — јер кад се човек појави на позорници с неком радњом, то некако изазива публику, особито кад је према коме кивна и раздражена ; али кад човек мирно седи, занесен тихим сном, већ је теже дизати ларму на њега. Завеса се подиже. Ја сам седио на позорници, обучен као што се се пристоји за игранку, па сам јако спавао нема тишина у целој кући, не чујеш ни гласка, нико се није смео усудити, да отпочне ларму. Напокон, после кратке почивке, почнем полагано да се крећем, као оно кад се човек буди из тврдог сна, почнем се отезати и пружати, дигнем главу, скочим и викнем од страха, као сазнавши евоје стање; и сад, још пре него што би слушаоци могли прекинути тишину, почнем брзо говорити прве речи своје улоге: „Преспавао задоцнио се — већ је евануо дан — шта ћу сад да радим — итд.“ — али не немачки, него хрватским језиком. Публика се изненадила, зачудила, а можда јој се и допао мили матерњи јевик, те је била чисто очарана, па није изјавила, свога гњева и незадовољства према мени. Како сам знао пољски, свикао сам био прилично већ и сродни хрватски језик, те сам сачинио мали говор, у ком сам изразио, да се љуто кајем, што сам се одоцнио, као што ми се то у Трсту догодило, где сам се без своје кривице морао толико задржати, и како ми ништа друго не преостаје, него да се код својих забринутих пријатеља искрено извиним и да их молим, да ми и у напредак не одреку њихову љубав и пријатељство. Кратки мој говор на хртватском језику био је од одсудна утицаја: одобравање, усклици, бурно ташшање попратише моје речи — заман је сикала и звиждала мађарска странка, јер је