Позориште
=оооербр 126 бароу~
хрватска странка, која је први пут чула њезин драги матерњи језик са позорнице, утукла сву опозицију својим бурним тапшањем и одобравањем, и тога вечера пожњео сам победу у место пораза. Наравно, да сам своју улогу даље играо немачки, а приказивао сам је с вољом, те су ми непрестано ташпали. Кад се после моја жена, појавила у другом комаду, дочекана је бурним тапшањем, те се тим сретно свршио успех тога вечера, кога смо се толико плашили.
Од тога дана био сам љубимац и штићеник хрватске странке, која ме је својски потпома- | гала; али као што оно каже стара песма: Сваки |
сталеж има своје радости — сваки сталеж има своје терете, — тако је било и мени. Пријатељство хрватске странке натоварило ми је мало по мало многе тешке обвезе. Одушевљени народњаци наваљиваше на мене са свакојаким плановима и пројектима, пустим жељама и надама, а све се могоше свести у једну тачку: да им створим хрватеконародно позориште. Да ми моји нови и упливни пријатељи не би окренули леђа, те постали противници, морао сам прихватити њихове жеље. Писао сам дакле више чланака о важности и користи народног позоришта у опште, а хрватског на по се.
(Свршиће се.)
ар
ФЛОТИ ЋИ,
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(„Мажсим Шрнојевић.“) Трагедија у 5 чинова, с певањем, написао Др. Лаза Костић, за позорницу удесио А. Хаџић, музика од А. Максимовића).
Из благодарности зар што јој се „Максим Црнојевић“ сваке поворишне сезоне као стари љути оклопник на невољи нађе, решила се поворишна управа, да му ове године учини особиту концесију, одредивши му ва мердан јуначки свечан дан Богојављење. „Пажљивост“ та взацело би достојна билг признања Максина, али богме тај некако баш није вољан да уважи услугу, него се још намрштио, па бев све шале и афектиране скромности иште, да се врати у тишину радних дана; на поштење своје уверава, да се није добро осећао у тишми и вреви тој свечанога дана; каже — а ко би то још веровао — да су га пецкали и задиркивали, канда вели и исмевали и онде, где сирома ни у сну није сневао, да то васлужује. Радо ће, каже, и даље „иввлачити,“ али вато моли, да буде поштеђен од таквих концесија, таквог одликовања.
Изјава благодарности „Максиму Црнојевићу“ од стране управе била је „опасна шала“; ако од те шале у опште још може бити које опасније, онда ћемо тако крстити ону шалу, усљед које се улоге тако испрекрштале и взаплеле, да је Добриновић добио Надана, а Рашић Радоја. Злопамтило смо, па се сећамо, да је тако прошле севоне опет баш главом Добриновић пао шака таквој, бајаги незгодним околностима у персоналу изазваној „шали“; жао нам га је било и онда, а сад бисмо чисто вањ тражили сатисфакције, јер је ово било мало покрупно. Гледати Добриновића, па не уживати у њему, не дичити се сваком приликом, што је наш, то смо од новијег доба држали, да се неда ни замислити Али се ето нађе неко да нам те илузије квари, па још кад тај неко није нико други, него управа, — шта онда ту човек да рекнег До-
бриновић се, наш јадник, бар песмом „0 тићима и голу-
ц
бици“ трудио, да нам се прикаже као стари познаник и љубимац, али се канда све силе заклеле против њега:
нашао се у оркестру делија један, коме се прохтело, да
шалу проводи; злобан свет хоће да каже, да је збијање шале прилепчиво,
Што се тиче шале с Радојем и Рашићем, ту нека Радоје као увређена странка тражи правду, па шат се и измире; то већ не би звгорег било ни с тога, што би се онда на њих могли угледати Милош Обренбеговић и В. Поповић; Милош је добра срца, па ће се радо одердити, ако се В. Поповић «с вољом и трудом лати, да га проштудира, јер је само канда ту запело; иначе би се њих двоје лако могли погодити, а кад се једаред погоде и удесе, нико их више не смете; да се не виде бог зна које време, па им се опет за то побратимска веза не раскиде. Ето се Лукић и Иво Црнојевић нису одавна били састали, тако опет нашли, као да се нису никад ни растављали. А да куд ћеш вернијег, чвршћег пријатељства, но што је између Драгиње Ружићке и Јевросимед Максим и Ружић новији су, додуше, повнаници,
па се
али се знају и разуму. Од скора се тек спријатељиле и Филета и М. Рајковићка, Анђелија и Л. Хаџићева, но, а код женских треба већ дуже, док сазнају једна дру1 гој — мароте.
(Недељни ред позоришних представа.) У уторак 12 јануара први пут: „Окаљано поштење“. Карактерна слика у 383 чина, написао Борман Риген, превео Сава Рајковић. — У среду 13. јануара по други пут: „Великоварошани“. Шала у 4 чина, написао др. Ј.Б. Швајцер, превео П, Ј. Мостић. — У суботу 16. јануара с новом поделом улога први пут: „Обрштар од осамнаест година“. Шаљива игра у 1. чину, превео Л Телечки. — Пре тога: „Доктор Робин“. Шаљива игра у 1. чину, написао Премареј, ва српску позорницу