Позориште

еоар 187 Фаро

прерадио Ј. Ђорђевић. — У недељу 17. јануара, у корист позоришне дружине, први пут: „Рат у мирно доба“. Шаљива игра у 5 чинова, по Шентану и Мозеру прерадио Александар Б. Јовановић.

ПОЗОРИШТЕ

" (Љубавно писмо Косте Трифковића на мађарској народној позорници у Будим-Пешти.,) Данас у недељу 10. и у понедеоник 11. јануара о. г. приказује се у мађарском народном позоришту у Будим-Пешти „Љубавно писмо“, та шаљива игра нашег никад не прежаљеног Косте Трифковића. Мађарски листови хвале већ у напред тај комад. Тако „Резн Мар1б“ пише: „Како је „„убавно писмо“ прво позоришно дело, које ће се, са српског јевика преведено, давати на мађарској народној позорници, то ће та представа бити књижевни догађај. Ту шаљиву игру наградило је књижевно друштво „Српска Матица“ са 100 дуката. (100 Фор. а. вр. — Ур.) Писад је тога дела Коста Трифковић, један од најбољих српских драмских писаца, који је пре 5 год. у цвету своје младости, једва му је било 26 година, (38 године. — Ур.) преминуо. Предмет су тој шаљивој игри два љубавна писма, која не доспу тамо, камо су намењена, а то је тако пикантно и занимљиво израђено, као да је писац те шаљиве игре прави Француз.“ Једва чекамо да видимо, шта ће рећи мађарска критика после представе те шаљиве игре.

% (Народно позориште у Загребу.) „У:епас“ пише: „Након дванаест дана празника, за којих су се на нашој позоришној згради предузеле разне преинаке за сигурност опћинства, отпочеле су се опет представе почетком нове године За прву представу био је одређен „Шоншон“, али како се код нас репертоар одређује и оглашује само за то, да опћинство знаде шта се дотичног дана не ће иггати: то се место „Шоншона“ давао „Фауст“, са гђом Еделсберговом у улози Маргарите. Гђа Еделсбергова велика је уметница и у игри и у певању, те не бисмо имали ништа против њеног гостовања, да смо у априлу, или бар у другој половици марта, али овако, у најлепше доба позоришне севоне, мислимо, да није било мудро од управе, што је пустила, да гостује, ма да је то не внам ко захтевао. Јер ко ће вам после Еделсберговичине Маргарите ићи гледати ексотичну игру сињоре Дотијеве.

Што се тиче представе „Фауста“ можемо рећи, да је у опште добра била, а Маргарита гђе Еделсбергове савршена. Но не можемо прећутати, како се без свакога, разлога најлешши делови испуштају. Тога не би смело бити. .

Уторак 8. јануара о. г. давала се по други пут „Бомантична жена“, од Кастелвекија. Комад овај има лепу тенденцију, али је ипак за то тек делимице успео. Томе је криво то, што је у њему одвећ мало радње, мало комичних ситуација, што романтичност грофице прелази вероватност, а доста је криво томе и то, што је комад

похрваћен. Јер ако је данас тешко помислити онакву романтичну жену у Италији, то ју је још теже помислити у Хрватској.“

„Ролот“ пише: „У петак 6. јануара вацвркутао је у нашем позоришту, иза дужега ћутања, дражесни „Цврчак“ Бирхифајферке или боље рећи женијалне Сандове. Премда завиремо од плодова марљивости и сентименталивма те Филистарске Немице, не можемо ипак одрећи, рутину списатељици, која се подухватила да спута у споне драматичке целине тако савршену сеоску идилу као што је „мала Фаншон“. Сва поворишта немачка, изнашају бар једанпут „Цврчка“, да им се каква обљубљена враголанка у тако тешкој улови истакне; а тако и на нашем позоришту парадирале су са „Цврчком“ мало не све наше повнатије уметннце, али колико се ми сећамо, после Перивове није ни једна схватила и представљала Фаншонку као гђца Краљева. Да речемо пак искрено, госпођица Краљева је остала увеки свуда „Цврчак“. Ватрено око, живахно и пркосно кретање, скроз природна равувданост смеха и говора — речју, све слаже се код госпођице Краљеве, да у тој улози слави свој највећи успех. Што нам је прексиноћ код наше предотављачице још више пало у очи, беше прави глас срца, рекао бих јека дубоког чуветва, које је гђца Краљева ретком дражести и вештином знала истакнути, и то особито у тренутцима, где из мале враголанке провирује и развија се љубећа девојка. То је може бити, први пут, да је звонки смех гђце Краљеве провиривао кров орошене и сузне очи. Ако је њевин „Цврчак“ изгубио нешто враголанства, то је добио израва и уметничке вредности. Гг. Фијан и Бан (Ландри и Дидије) такмили су се који ће показати већу љубав за „Цврчка“ и боље памтење улоге. Особито овај потоњи, премда, на жалост, од неког доба стално промукао, знао је потпуно схватити значај сељачког наивног љубавника. Ваљани беху у својим малим улогама г. Милан и гђа Флидер, те нам је похвалити код првога ув карактеристичну игру и посве верни костим. Нова са свим у улози старе Фадете, бијаше гђа Коларовићка, која је такође нашла своју улогу. Ако се изузме досадно раввлачивање и предуго растезање говора, можемо је похвалити ради драматског израза, који је изнела на видело, и то понајвише у диалогу са старим Барботом. Сви остали глумци, међу којима морамо напоменути дражесну Маделону Фримел, вршили су своју улогу пристојно, и задовољили потпуно прилично слабо посећену кућу.

У синоћњем „Шоншону“ добро су успеле обе сестре Фрајденрајхове. Млађа гђца Мицика показује необичну окретност и рутину, али не видимо још прави прирођени таленат. Уз млађахне године наше нове представљачице надати се и томе. Стари синоћњи водвиљ беше доста добро представљен, те нам је истакнути особито врсног господина Сајевића, који задовољава увек наше опћинство.“

Мздаје управа српеког народног позоришта.

кеја 1 552