Позориште

бар У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 16. ЈАНУАРА 1882. = лог—

забе- ПОЗОРИШТЕ +4>

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

______________ Излави свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји ва Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

Претплата се шаље МИНИ ЕН НИЈЕ „Поворишта“, у матичином стану, у Новоме Саду.

И А НЕ Бан о БОР ____________

НЕШТО 0 ДРАМСКОМ ПВОНИШВУ.

(Наставак.)

Али с друге стране не сме се диалог губити у загонетне, епиграмске или школске мудре изреке, јер том нејасноћом или дидактиком зауставља се живи течај радње.

У драми налазимо и монолот, т. ј. говор, што га особа сама за себе говори.

Човек сам са собом не говори обично, али човек сам о себи мисли и осећа.

У драми морају ти осећаји, те мисли, или важне одлуке изаћи на видело, а за то нема другога средства него жива реч.

Ту је довољан рефлективан слог, али никада на широко развезеви епски говор.

Осећаји не смеју се преливати у монологу у уметне песмице, које су у таквом случају то исто, што и сувише искићена, арија, када се музика ни мало не слаже са речима.

да драму је од велике важности и спољашња, техника.

Песник мора имати на уму крај свега заноса, евога, да је драма нарочито намењена позорници и да му се с тога намећу механичке запреке. Мора имати на уму, да је драма жива слика, која се природно развијати и мењати мора тако, да гледалац у онај мах сматра за истину све, што му се приказује (илузија).

Песник мора се дакле свега махнути, што може илузију да поквари, или да уништи, мора, се клонити свега, што живи афекат уништава, или јединство у драми нарушава.

Тлавне механичне запреке су : одмерено време, одмерени простор позорнице, промена места у радњи, одмерени број глумаца, а по нешто и сама публика.

Ти можеш написати драму, која ће трајати шест сахата, али ко ће је слушатиг Њивци ч0-

вечији не могу поднети толико, а и интерес се тиме уништује.

Ти можеш у драми својој износити силну војску, топове, бродове на бурном мору, огњедух, из кога се разлива лава, али ко ће то извести на маленој позорници г

Па ако досетљивост људска све то и изведе, песник у правој драми не сме се латити ТИХ спољашних накарада, јер ће публика гледати само те силне спољашне појаве, па не ће ништа, марити за радњу у драми.

То спада у оперу или балет.

Ни место се не сме у самом чину сувише

„мењати, шта више са свим је пробитачно, да за

цели чин служи само једна декорација.

То сувишно мењање пресеца радњу на силу, илузија у гледалаца хоће да задрема, интерес се губи, кад се међу једним и другим призором подуже свраћа пажња гледалаца на сто других предмета. Па није пробитачно ни то, да за призором, у ком је декорација комбинована, дође опет призор са тако исто тешком декорадијом, јер тим настаје дуга станка.

За ћудима публичиним не сме се, до душе, песник никада заводити, по што би тако уметност постала ропкињом променљивих ћуди, али је свакако добро, да публика разуме песника, а баш у томе је језгра народног драмског песништва, које вади предмете из домаће повеснице, из домаћега живота.

Леп пример су нам у томе стари Грци

Драмски песмотвор може бити озбиљан или узвишен, смешан или комичан према предмету, што нам се у њему приказује.

У првом случају говоримо о озбиљној драми у опште, у другом о комедији у опште.

У озбиљној драми може јунак у борби про-