Позориште
та
есеје 188 Ферог~
пасти, а то је онда трагедија, или може победити, а то је онда драма у ужем смислу, или позоришна игра.
· Предмет трагедији или позоришној игри може бити црпен из повеснице или из обичног живота, те по томе је трагедија или позоришна или хисторична или грађанска игра.
Комедија може бити основана на створовима песникове фантасије, т, ј. на смеси измишљених и истинских појава, а то је онда комедија фантастична; или на темељу реалнога света, а то је онда комедија реалистична, која дотерана до карикатуре постаје лакрдијом.
По засебном свом предмету развила се хисторички и побожна драма, којој је предмет вађен или из светога писма, или из живота серетаца, и пастирска драма, којој је озбиљни или комични предмет црпен из сеоског пастирског живота.
Али драмско приказивање може се спојити или са свим или делимице са музиком и певањем, и онда имамо оперу, озбиљну или шаљиву, оперету и мелодрам.
Трагедија је драмски песмотвор, у ком нам се приказује знаменит и узвишен чин, који побуђује у нама сажаљење и страх, те тим пречишћује наше афекте.
У трагедији излази пред нас јунак, али ч0-
век, који има и врлина и мана, дакле ни ђаво ни анђео, никако пак оличено добро. или зло.
Тај јунак зваплеће се у борбу или са унутрашњом или спољашном силом, и са те борбе пропада јунак.
У тој живој слици видимо, да човека знаменита, може упропастити његова, рођена заблуда, или спољашња сила, и ми га сажаљевамо, а уједно спопада нас са тог примера страх, да би и нас могло снаћи такво зло. То је са свим природно. Али после тога страха долази умирење, не за то да се тешимо, да је сва несрећа тек илузија, а ми да смо езгурни од те несреће, већ живо уверење, да је јунак жртва опште хармоније, да појединац може пропасти, али да идеја не пропада.
Преважан је у трагедији сукоб, који баца јунака у пропаст.
Сукоб пониче из карактера самога јунака. Страст развија се у јунаку тако силно, заноси га тако далеко, да мора пропасти. Заблуда његова и пропаст му је.
Али јунак може пропасти и без те заблуде.
· Он наилази у свету на две противне силе,
Ни једној ни другој не може се отети, ни једне
ни друге не сме повредити, а опет се за једну
мора одлучити, па управо с тога и пропада. (Свршиће се.)
Пати а в- =-ечниће– И ВВ) _мвеннфаЕ
ЛИСТИЋИ,
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(„Париска сиротиња“, драма у 6 раздела, превео с ранцуског М. И. Стојановић, приказана је 10. јан. 0. г.)
Већ само име овој драми каже, шта се у њој представља. У Паризу, у сиротињи, живи породица Бернијерева. Нико. јој ни чим не помаже, а сама — чудно, слабо се стара ва се, на послетку хоће да се гуши угљен-оксидом. Ово је наумила мати са Ћерком, а син међу тим тражи — рада и вараде.
Драма је ова приказивана од год. 1871. амо већ више пута, скоро сваке сезоне овомесне, те се један пут допала, други пут није. То је већином зависило од саме прикаве глумачке, а сама драма — као драма, а не као новоришно дело — не може у очима рецензентским бити савршено добро изведена.
Улоге у овој драми пролазиле су већ кроз равне руке, можда се мењале све, овим Плантрова, Плантрова. непрестанце приказује г. Ружић, и, наравно, увек вешто и лепо.
И гђа Бернијерева је већ више година у рукама вештим; |
да је то истина, посведочила је и овога пута представа гђе Ружићке, Г. Лукић, г. Добриновић, гђица Л. Хаџићева и гђица Ј. Поповићева, ивлавили су такође у својим улогама већ више пута пред нас и увек су нас задовољили, па то је било и овога пута. Са новајлијама овога пута, г. Јовановићем, Рашићем и гђицом Адамовићевом немамо се шта разговарати, као што се ни они на позорници нису много разговарали. Но с тим више рећи ћемо коју о приказу г. Барбарића, г. В. Поповића,
г. Банковића и гђице Б. Хаџићеве.
Андрија Берније је таман за г. Барбарића и кад би се прикавивач само мало боље потрудио — могао би је извести на опште задовољство. Берније је као млад човек упао у зло, у сиротињу, али он је дотле проживио доста. бевбрижно, јер је мати крила од деце своје сиромашно стање своје, а њих је међу тим васпитала по господски. Г. Барбарић нам се појавио таки, као да знаде ва материну тајну. Гђица Л. Хаџићева, као кћи, покала је, да није за то знала. Кад већ дозна Берније, да је
7
| |